Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (24. фебруар)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Мала књижара на обали“ – Џени Колган

Ауторка бестселера Видимо се у Капкејк кафеу и Мала књижара срећних крајева

Ко још бежи у шкотско горје, у мајушну књижару смештену на саму обалу Лох Неса?

Самохрана мајка Зои покушава да се снађе у Лондону, али је на ивици нервног слома. Њен прелепи синчић Хари савршен је у свему – изузев што уопште не говори. Када јој станарина поскупи, Зои не зна шта да ради.

Харијева тетка јој предлаже да се пресели у Шкотску, да помаже у малој књижари и чува децу у племићкој кући на брду. Можда ће баш одлазак из отуђеног града у сеоце на шкотској висоравни донети промену која је очајнички потребна Зои и Харију.

Када се суочи с нељубазним послодавцем, мрзовољним и расејаним антикваром Ремзијем Еркартом и бандом његове распуштене деце, Зои ће се запитати да ли је поступила исправно. Ипак, Хари први пут у животу налази друга, а и ко би остао равнодушан пред лепотом планинског језера које се светлуца на летњем сунцу? Кад би само Ремзи био мало срдачнији… (laguna.rs)

„Кћи мора“ – Росалија де Кастро

Роман Кћи мора је репрезентативан изданак постромантичарске књижевне естетике средине XIX века, у коме је мелодраматична конвенција доведена до врхунца, будући да се разматра универзална тема о односу мајке и ћерке. Но Росалија де Кастро се у свом првом роману позабавила и другим, како универзалним тако и локалним темама, као што су положај жене у шпанском друштву и питање њене независности, веза страсти и лудила, природе и лудила, неузвраћена љубав, самоубиство, инцест, зло, смрт, сујеверје, љубав према завичају…

У средишту пажње су жене, чије судбине чине окосницу романа. Росалија де Кастро је окренута представницама свог пола, кроз њих осећа и говори, те користи прилику да прикаже део стварности коју живе, не би ли у женама пробудила свест о ситуацији у којој се налазе и проблемима с којим се суочавају, а то су пре свега друштвена и економска зависност од мушкараца, одсуство законске заштите и готово ропска везаност за кућу.

Росалија де Кастро (1837–1885) кључна је представница шпанске и галисијске књижевности постромантизма. Њена књижевна дела испуњавају емотивност и сензуалност, а препознатљива је и по меланхоличним, сетним, носталгичним и мистичким стањима, која је у изворном постромантичарском маниру умела да опише до најситнијих детаља. Писала је поезију и прозу, освртала се на сопствени живот обележен сиромаштвом, горчином, разочарањем, аутентично стапајући аутобиографске елементе с фикцијом и понекад фиктивним херметичним световима. Прозна дела Росалије де Кастро остала су у сенци њеног песничког стваралаштва, будући да је у историји шпанске књижевности препозната пре свега као песникиња. Кћи мора је једино дело ове књижевнице преведено на српски језик. (vulkan.rs)

„Полазећи од краја света“ – Јовица Аћин

Истина је само прича

Она је попут Шехерезаде која сања: прича о крају света, о погрешно забележеној саги о Одисеју, о Окамовим и другим бритвама, о смрти Тракла и Тарковског, о двојици Антифона… Али док се борхесовски развија однос између њих, он схвата да је заправо болестан од љубави.

А све то прати једно Непознато лице…

„Полазећи од краја света је сачињен од прича из сна, међу којима је прва о крају света, и од успомена, предања и свакидашњег живота у нашој околини, који покрива свеколики свет у различитим историјским тренуцима, са свим пратећим искушењима, трагањима и проливањима крви. Хумор, иронија и параболичка комика сенче тегобе, дивоте и страхоте овдашњег свакодневног опстанка. Јединствен стил приповедања и компоновања, вратоломан, елегантан, економичан и загонетан, какав код нас налазимо само код Јовице Аћина, а који нам са овом књигом, после изванредних романа Сродници и Пилот трамваја, открива своје можда визионарски најдалекосежније уметничко лице. Само онај ко се мења уме да ствара ново. Зато нико други код нас у креативној авантури не пише тако сугестивно као Аћин. У рукама вам је јединствено уметничко дело.“ Гојко Тешић (laguna.rs)