Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (13. јануар)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Послије забаве“ – Стево Грабовац

Роман о оцу, роман о злочину, роман о породици, роман о пријатељству, роман о одрастању, тотални роман! С темом двојништва, великом каква јесте у нашој књижевности, какву читамо код Данила Киша уосталом, писац уоквирује тематски различите сегменте који ову књигу чине пресјеком једног живота. Тако освијетљене моментуме уоквирује двојништво оца и сина, фигура првог писца и оног који насљеђује – дар, списатељску осјетљивост и заоставштину, наређење да се неправдама супротставља отвореним срцем и једном писаћом машином. Послије забаве, мада композиционо осмишљен у пет дијелова, почиње једном реченицом, једним мотом, неизоставним и суштинским цитатом који даје колор и успоставља тон цијелом наративу: „И онда почиње олуја гована“. Тако је једном рекао Роберто Болањо и бесповратно освијетлио правац другом писцу. А олуја Стеве Грабовца велика је и страшна у покушају да се деконструише сјећање, низ успомена (или привида) које, напокон призване, спасавају и истовремено огољују свијест до њене немоћности.

И у овом роману читалац ће препознати све оно што Стеву Грабовца чини јединственим регионалним писцем – једноставни, а велики лиризам, бескрајно срце, мисаона ширина да се свака ствар освијетли прије но што се осуди, неспособност да се човјек зароби у малодушност и ускогрудост ратних и постратних наратива. Стево Грабовац је још једном успио изговорити све наше туге, мисаоне ћорсокаке, љубави и усамљености, с онаквом искреношћу и непретенциозношћу, с онаквом лакоћом израза коју је лакше осјетити неголи објаснити.

„Сат, померен уназад“ – Дина Хрецак

Роман Дине Хрецак (Београд, 1984) Сат, померен уназад је њена прва књига, у којој вешто одмотава клупко приче, чиме доприноси ономе што с разлогом називано српски породични роман.

„Последња Мона Лиза“ – Џонатан Сантлофер

Прошлост, август 1911.

Радник музеја Винченцо Перуђа краде Мона Лизу. Пре него што је слика враћена у Лувр, злогласни дуо превараната је током две године правио и продавао њене копије као оригинале. Неколико тих фалсификата и даље је у оптицају, што је навело неке историчаре уметности да помисле да је и у музеју изложен лажњак.

Садашњост

Лук Пероне, уметник и професор историје уметности и далеки потомак Перуђе, трага за истином у позадини овог догађаја. Његова потрага привлачи пажњу непромишљеног детектива Интерпола, који жели нешто да докаже, предивне жене, која можда жели и нешто више од Лукове наклоности, и осињег гнезда најбескрупулознијих колекционара уметнина и лопова.

Последња Мона Лиза, роман који се не испушта из руку, истражује тајне крађе из 1911. и мрачно подземље данашњег уметничког света. Приповест прожета неизвесношћу од које застаје дах, романтична и страствена колико и напета и узбудљива, бави се универзалном фасцинацијом загонетним Да Винчијем, аутентичним делима и фалсификатима и људима толико жељним непроцењивих уметничких дела да не презају ни од чега да би их се дочепали – чак ни од убиства.