Алекса Ђурковић: Убојити стрелац дечјег лица

Рукометаш Лавова БП Алекса Ђурковић је један је од вођа и свакако један од најбољих играча бачкопаланачке екипе у Супер Б лиги Србије – Север, Центар. Ретко када на утакмици не буде међу најбољим стрелцима у својој екипи, а одликује га изузетна прецизност и хладнокрвност.

Старији љубитељи рукомета памте његовог оца Далибора Ђурковића, који је деведесетих година прошлог века био капитен некада великог РК „Синтелон“.

Алекса Ђурковић игра на позицији левог крила, као и његов отац Далибор. Не воли да га упоређују са оцем и његовом каријером, али оно што не може да негира је да носи рукометне гене у крви. Ипак, сам себи крчи пут кроз рукометну каријеру, својим напорним и преданим радом.

Овај убојити рукометаш је рођен 1997. године. Као рукометаш млађих категорија се већ истицао па је позиван у кадетску репрезентацију Србије.

Када сте почели да се активно бавите рукометом и чиме вас је привукао рукомет?

-Почео сам релативно касно да тренирам рукомет, тек 2012. године са навршених 15 година. Претодно сам осам година тренирао фудбал и пожелео сам да се опробам у још неком тимском спорту, а избор је пао на рукомет, почиње причу овај убојити стрелац дечјег лица.

Ко ти је био први тренер у рукомету?

-Први тренер ми је био некадашњи дугогодишњи рукометаш Синтелона Александар Саша Кукољ, а ту су и остали ништа мање вредни тренери Здравко Перлета, Слободан Пермосер, Драган Суџум и Владимир Тркуља. Од сваког од њих сам понешто научио и сада то спроводим на терену.

Да ли твој отац индивидуално ради са тобом?

-Мој отац никада није са мном индивидуално радио, али редовно размењујемо анализе са рукометних утакмица у Србији и на светском нивоу. Памтим његове добронамерне савете иако су се времена променила, али су и даље остали неки стари проблеми везани, на пример, за лошу комуникацију рукометаша са саиграчима, тренером, публиком и судијама.

Шта вас инспирише у рукомету?

-Мени је инспирација игра. Ту је за мене велика слобода коју ми овај спорт обезбеђује.

Израсли сте у правог лидера тима. Како се носите са том улогом?

-Постигнути резултати ме мотивишу на још боље и веће успехе. Време које сам провео у хали тренирајући је било вредно јер сам тиме стицао самопоуздање.

Јесте ли имали узора у рукомету?

-Узора немам нити сам га имао, али пратим утакмице на светском нивоу где се сваке године појави неколико имена младих рукометаша који постају звезде.

Како сте задовољни условима за бављење спортом уопште, конкретно рукометом у Бачкој Паланци?

-Услови за бављење спортом су добри, Бачка Паланка је погодна средина за спорт, а рукометне утакмице и тренинзи се редовно одржавају. Сходно томе, шансе за напредовање су велике, али је ипак све то недовољно ако би поредили са страним клубовима.

Пре неколико година сте имали позив од РК „Војводина“ да пређете у њихове редове, али сте остали у Бачкој Паланци. Шта је утицало на такву одлуку?

-Једноставно, нисам сматрао да ћу одласком у Војводину напредовати, то је једини разлог.

Због чега вам је Бачка Паланка толико драга? Шта је оно што волите, а шта бисте променили?

-За разлику од великих градова, Бачка Паланка је мали породични град. Има своје предности као што је Парк природе „Тиквара“, приобаље Дунава и спортске и културне манифестације.

Ваша порука будућим спортистима и рукометашима?

-Свакако да је пожељно да се што више младих особа бави било којим спортом, јер се тиме удаљавају од улице и бројних порока које видимо на сваком кораку. Моја порука гласи да уживају у игри, само то, а све остало ће доћи само од себе.

Д. З.