„Аплауз је највеће признање које публика одаје после представе“

Представа Културног центра Бачка Паланка „Бајка о позоришту“, рађена по тексту Владимира Ђурђевића, а у режији Ненада Еречковића, одиграна је на 19. по реду фестивалу ФЕТРА – Фестивалу традиционалних аматерских форми аматера Војводине, у Јаши Томићу. На фестивалу је одиграно шест представа. Прво место на фестивалу припало је аматерској позоришној трупи Културног центра Бачка Паланка са представом „Бајка о позоришту“. Представа је награђена и за најбољу режију и за најбољег глумца, од стране публике, која је припала Ненаду Еречковићу као и за најбољу костимографију.

Тим поводом разговарали смо са редитељем представе Ненадом Еречковићем.

Какав је осећај када предства коју потписујете понесе титулу најбоље на фестивалу и тиме заокружи рад целог тима?

-Осећај је леп, то је доказ да је екипа која је око мене урадила добар посао. Као што је рекао театролог и драматург Милан Мађарев „Ти си као плејмејкер у овој представи“. На неки начин трудим се да глумцима око мене олакшам игру и ту неку самосвест о ликовима које играју. Ова читава прича заснована је на игри, игра јесте саставни део позоришта, јер нема човека који не воли да се игра. Како каже редитељ Љубослав Мајера „Један на сцени један у публици, е то је позориште“. Наравно да је осећај фантастичан, онда човек зна да је урадио добар посао. Мислим да је екипа сазрела и да може да ради много озбиљније улоге.

Који је кључни елемент ове представе највише резоновао и са жиријем и публиком?

-Представа на једноставан начин цело време кокетира са публиком, то је јако лепо рекао глумац Слободан Симић: „Толико сам се смејао да сам плакао, а онда сам се питао да ли се ја то смејем зато што ми је то смешно или зато што сам схватио да сам ја део тог неког проблема о којем говори представа“. Жири је нагласио да је на представи добрано рађено, да се о свему водило рачуна, и да је сама концепција представе јасна. Мислим да је представа пребацила рампу и да је дошла до свакога, па тако и до жирија. Свако на свој начин је доживео ову представу.

Како је изгледао процес стварања ове представе?

-Ово је за мене једна игра и крећем од тога да је тај део текста, око чега ћемо да се играмо и вртимо нешто што је јако бито. Владимир Ђурђевић је овог пута као писац, драмартуг, професор на факултету Драмских уметности, мене понукао да радим овај текст. Сама представа кроз један ритам, одређене ситуације, нама праве глумачки простор за рад. Сам процес стварања представе, поготово што сам ја и редитељ и глумац, био је шизофрен за мене. Кроз ликове ове представе публика се препознаје и то је чар игре и зато стално понављам да је то лепота овог посла. Многи су помислили да је ово политичка представа, а заправо је ово једна социјална прича.

Колико је било изазовно радити као редитељ и глумац?

-Јако је изазовно а у исто време и шизофрено. Сваки пут кад почињем да размишљам као редитељ, размишљам и као глумац. Имам визије свих тих карактерних особина ликова који глумац треба да изнесе. Сам процес је тим и изазовнији, да сваком глумцу објасниш ко је он и понукати га да размишља. Јесте изазов и то је чар и лепота овог посла.

-Добили сте награду за најбољег глумца од стране публике. Какав је осећај?

-Ја сам био  изненађен, нисам очекивао. Публика је препознала нешто што се њима допало и зато су тако и реаговали. Леп је осећај кад од публике добијеш аплауз. Аплауз је заправо и највеће признање које публика одаје после предсатаве, а то је нешто што се не заборавља.

Како изгледа тај заједнички рад, између редитељске визије и глумачке слободе?

-Представа је као жива материја, она се у сваком моменту може обликовати и прилагодити и условима и неким новим глумачким изазовима. У томе је та спона заједничког рада између моје визије и неке глумачке слободе у пуном енергетском нивоу. Глумачка слобода наравно да постоји, то је потреба. Ја сам човек који не инсистира на тексту, јер често текст зна да укалупи глумца. Навикао сам да размишљам и тражим да глумци размишљају, да су увек будни, да знају ко су, да знају где су, да знају шта раде и коме говоре.

Представа је награђена и за најбољу костимографију. Колико вам је било важно да визуелни аспект представе буде и естетски?

-Наравно, свака представа има нешто што се назива визуал. Осим кроз ликове глумци представљају и једну сценографско -костимску причу, то је покушај да се представе неке одређене вредности. Кроз костим се даје једна нова димензија тој представи. Нешто што вам прво привуче пажњу, то је костим, то је игра.

Који су даљи планови за представу и очекујете ли интензивнији фестивалски живот?

–Што се тиче даљих планова, циљ је да ова екипа и Културни центар са својом продукцијом може да има свој репертоар. У припреми је монодрама, а треба да се почне и са још неким представама. Пласманом и освајањем првог места, стекли су се услови да идемо у Мало Црњиће, на фестивал ФЕДРАС, један од најстарих аматерских фестивала, што се тиче позоришне традиције. Чекамо званичан позив, и негде после двадесетог октобра се нађемо и на том фестивалу. Засигурно ћемо крајем октобра, почетком новембра отворити и „Позоришну јесен“ у Беочину.

Ј. А. Влаховић