БЛОГ: Данијела Зељковић

07:02 часова. Мало касним на посао. Нисам обукла чарапе, нисам имала времена. Напољу је девет степени, говорим себи да није хладно. И није ми хладно.

Дан је почео у 05:30 часова са једном безглутенском питом са сиром, запеченим макаронама, два тањира доручка шунке и јаја и три ужине са јасно исписаним именом на њима.

И читавом плеј листом песама Оливера Драгојевића.

Два пута сам се заплакала над неким успоменама, а једном над чињеницом.

Можда за четири месеца нећу морати да спремам три ужине, само две.

Можда ће успети да упише средњу школу у Београду.

Можда кад га ноћу ухвати грч и јаукне нећу бити ту да скочим из кревета и помогнем му.

Да ли ће имати кога да га пита како је?

Јако добро знам да пупчана врпца пресечена те јулске ноћи није стварно пукла. То су нити и нити чврсто уплетене љубави, страхова, неговања, скидања температуре, ушивање аркаде, тоталне анестезије и једине остале интеракције маме и детета постигнуте реченицом „Покриј ме.“.

И знам да се та пупчана врпца мора сада сећи, добар њен део. Добро знам да сад морам да пустим, да стиснем прсте у шаку кад крену да додају чашу воде, да кажем не знам на свако питање и не потрудим се да нађем решење него само понудим одговор: снађи се, пронађи, потражи, уради сам. И да гледам из прикрајка као свака гризли мама, спремна.

Сад само могу да будем ослонац, стена и ветар, могу да будем трамболина. Паднеш ли ја те враћам назад и тако у недоглед, ти падај ја ћу те бацати у висине. Сад више него икад морам да чујем и слушам и климам главом, баш у ретким ситуацијама да будем скретничар, кад скренем твоје шине да не чујеш како шкрипе.

И да ти пре свега кажем да је добро и да ће све бити добро. Успео си, добро је, подбацио си добро је, ниси знао, добро је, све си знао, добро је. Само једно није добро. Да не покушаш да вијаш те снове високо по облацима и сањаш летове и земље далеке. Све ћу да ти допустим и пустим само никад да не покушаш. Лако ћемо се после тога кајати.

Не морам да носим чарапе, не морам да ставим маскару, имаћу времена и за то, после тебе отићи ће њих двоје, устајаћу вероватно два сата раније и тражити по празној соби разлог да спремим три ужине, три доручка.

Слушаћу и даље песме и болеће ти беспослени празни прсти али биће душа пуна.
Чекаћу вас да ми причате како се смеју ваше зоре, не спавају ваше ноћи и да кажете шта желите за доручак кад стигнете за викенд кући.

Толико.