Божић – празник неописиве радости

„Када је реч о радосном, дечијем и можда најлепшим празником – а то је празник Христовог Рођења који ми још зовемо и Божић, не можемо се отети утиску који нас прати, а то је да је тај празник увек и у сваком смислу испуњен неописивом радошћу и духовним полетом који тајанствено заокупља душе верника око Цркве и око породице као Мале Цркве. Неописиво се испред наших очију одиграва тај чудесни сплет околности, спознаја да је Бог сишао међу нас и на који начин се све то десило. Заиста, у питању је можда и највећа тајна која бива сакривена, а која се открива чудесно баш тих дана, прохладног јануара када кандило и свеће греју срца наша окупљена скупа у Цркви на Светим богослужењима“.

Овим речима започео је разговор ђакон Бранко Батало о Божићу и божићним обичајима. Постоје заиста бројни обичаји, у зависности од подневља, а ђакон нам је говорио о пореклу и значају неких од њих.

-Има доста обичаја, од којих је прво свакако дешавања на Бадњи дан. Потом постоје три недеље које претходе Божићу, прва посвећена деци и зове се Детињци, друга мајкама и зове се Материце, а трећа нашим очевима и зове се Оци. Не заборавимо коледа и вертеп који су се скоро изгубили у нашем времену, тек се понегде обављају. Затим, улога положајника на Божићно јутро. Сађење пшенице и простирање сламе исто, рекао је ђакон при Светојованском храму у Бачкој Паланци, Бранко Батало.

Он додаје да пшеница која се сади пре Божића има своје симболично значење, поготово кад узмемо у обзир да је хлеб саставни део Светог Причешћа.

-Пшеница свакако представља плодност, представља меру просперитета, као и успешну жетву. Семе пшенице мора да умре да би донело вишеструки плод. Она нас подсећа на самог Христа и заиста није чудо што се сади пре Божића. Датумски гледано, пшеница се сади између празновања Св. Варваре (17. дец.) и Св. Николе (19. дец.). Потом се пшеница негује, секу се листићи да би била уредна, а кад прође време, онда се даје на даљу употребу, у смислу животињама или се нађе нека пригодна намена, каже ђакон.

Неки од обичаја вековима су присутни и чврсто су укорењени у традицију нашег народа. Често се дешава да ни не знамо како је и када неки обичај настао, али се свако од нас труди да га испоштује. Један од таквих обичаја је и паљење бадњака и све везано за Бадњи дан.

-Када кажемо за нешто да је паганско, а део је народне традиције, треба да се запитамо шта је то, и какав је смисао тога. Тако је на пример познато да су наши пагански преци поштовали и обожавали храстово дрво – бадњак. Храст је био значајан због природних својстава – храст је дуговечно и чврсто дрво. Био је и симбол бога Перуна, бога који управља громовима. Данас имамо обичај да се раном зором на Бадњи дан, домаћин одлази у шуму да потражи храстово дрво, тј. бадњак. Након што домаћин посече, он односи у свој дом да се бадњак спали. Наши преци су у тој ватри видели поновно рођење природе, јер су у бадњаку видели божанско биће, а оно мора умрети да би се поново родило, као жртвовање природе одређеном божанству. На бадње вече, домаћин би са укућанима бдео целу ноћ, дочекујући зору. Постоји мишљење да је бадњи дан добио име по речи „бадањ“, међутим, вероватније је да је настало од глагола „бдети“, односно означавао је дан и ноћ кад се бди. Негде у неким крајевима се кити бадњак украсима, негде се кити јелка, прича наш саговорник.

Божићу претходи божићни пост који траје 40 дана, а током празновања Божића, након свете Литургије, спрема се свечанија трпеза на којој се обавезно налази божићна печеница.

-Разумљиво је размишљати о печеници поготово када смо испостили свих 40 дана и припремили се за свету Литургију на Божић. Када тог дана верник који је постио и причестио се, дође кући, онда заиста може да осети „утјешеније“ како се то и назива у Цркви. Дакле, тог дана се прекида пост али тек након свете Литургије, да би уследио вишедневни период мрса до Крстовдана 18. јануара, баш онако како је Црква прописала. Поштујући божанске и црквене заповести, ми заправо живимо благочестивим о богоугодним животом, и то је оно што се препоручује када стремимо ка Царству Небеском, закључио је ђакон Бранко Батало.

Д.Ј.Бујак