Горан Вељковић 106 пута донирао крв

Наша општина се дужи низ година издваја по хуманости, посебно по добровољном давању крви по чему је постала препознатљива. Један од оних хуманиста који је крв дао 106 пута и тако постао члан „Клуба 100+“ је и Бачкопаланчанин Горан Вељковић који има 54 године.

Пре неколико дана је Вељковић био гост наше редакције и направили смо хуману причу, коју смо овако почели:

-Крв сам почео добровољно да дајем још у средњој школи. Било је то време када смо на све начине покушавали да побегнемо из школе и избегнемо контролни или писмени задатак, а акције добровољног давања крви биле су одлично оправдање. Након тога сам са давањем крви наставио на одслужењу војног рока и ту се мало човек освести и дође до сазнања да је то пре свега хумано и потребно. После то пређе у навику и ево дошао сам званично до цифре од 106 давања крви, а имам још три давања из ЈНА, али не могу да нађем књижицу, почиње причу Вељковић.

Као и све добровољне даваоце крви, и нашем саговорнику је мотивација била да се помогне другима.

-Ту се не ради само о операцијама. Имамо ми много оболелих од малигних болести, па се донирана крв искористи и приликом давања хемотерапија онколошким болесницима.

Да ли сте некада имали негативно искуство приликом давања крви?

-Било је то само једном, када су се акције одржавале на другом спрату Дома здравља „Др Младен Стојановић“. Наиме, био је летњи период и са другарима сам планирао тог дана купање на Дунаву, па смо пожурили да дамо крв. Нагло сам устао са кревета па ми се завртело у глави због пада притиска. Тада су ми прискочили у помоћ медицински радници, мало ме поливали водом и све је било у најбољем реду. Осим овог једног случаја, никакве непријатности нити последице нисам имао. Хвала Богу, здрав сам као дрен.

Које су најчешће заблуде и страхови које људи имају када је у питању добровољно давалаштво крви?

-Суграђани који у негативном контексту говоре о овом виду хуманости, кажу да се крв на Западу продаје и да се давање крви добро плаћа. Хвала Богу, код нас се то гледа више кроз хуманост. Добар део људи се боји игле и кад редовно ваде крв то им представља проблем.

Да ли као даваоци крви имате неке бенефиције, првенствено у здравственим установама?

-Ми даваоци крви иначе не тражимо никакве бенефиције, јер то радимо добровољно. Морам да признам да се даваоци крви у последње време прилично поштују у здравственим установама. Излазе нам у сусрет ако немамо термин, па нам закажу преглед или контролу. Поједини добровољни даваоци крви се помало и разочарају, јер мисле да, ако су донирали крв, свуда имају предност и да су им сва врата отворена. Заборављају при томе добровољни и хуманитарни аспект. Испада да дају крв само због интереса.

Каква је по Вама заинтересованост код младих за добровољно давање крви у општини?

-Има пуно младих давалаца крви на акцијама. То се ваљда код нас преноси с колена на колено, види комшија комшију да даје крв па и он почне. Када би цело друштво било мало хуманије, било би и пуно више давалаца.

На наше питање како мотивисати младе, рекао је:

-Треба их учити хуманим вредностима од малих ногу, правилно их усмеравати. У кругу породице их треба тако васпитавати да деле са другима, да помажу једни другима, а не да подапињу ноге. Онда би добровољних давалаца крви било много више. Овако су људи помало и скептични према томе шта се ради са крвљу, да ли се она продаје или нешто друго.

Горан Вељковић је само један пример дугогодишње хуманости коју је пренео и на свог сина. По његовим речима, наставиће и даље да донира део себе са циљем да се помогне онима који су у невољи.

Д. З.