И пси благе нарави могу постати опасни у погрешним рукама – која је одговорност власника

Крајем јула два пса, расе шарпланинац, напала су и усмртила 79-годишњу жену у Нештину. Она је ушла у двориште свог комшије, како су медији тада пренели, јер јој је побегло пиле, када су је напали пси. Од задобијених повреда жена је убрзо преминула, а власник паса је приведен. 

Након ове трагедије наметнуло се много полемике. Да ли постоји и која је одговорност власника, јер како је тада изнето, пси су били ограђени, а на капији, као и у дворишту налазило се обавештење о опасним псима. За власнике паса који уједу или повреде неког закон предвиђа казне од једне до осам година затвора. Ипак, пракса показује да најчешће добијају само прекршајне пријаве.

Љубитељ паса и активиста за заштиту животиња, Алекса Ћулум каже да је шарпланинац или шарац древна пасмина, пореклом са Шар планине и класификује се као планински тип молоса. Шарпланинци, као и цела група молосоидних паса су специфичне грађе коју карактерише големост, тешке кости, висеће уши и кратка њушка.

-То је једна прелепа пасмина службених паса или паса чувара, стабилног темперамента, али и изузетно израженог заштитничког нагона. Према томе, власници ових пасмина морају умети да препознају импулсе пса, треба да имају поштовање ка сировој снази коју пас има, те да свакодневно раде с њима и пруже им адекватну дресуру, како се ти нагони не би усмерили у погрешном правцу, наводи наш саговорник.

Тешко је тачно дефинисати и класификовати псе на опасне и оне који то нису, јер према Алексиним речима, и пасмине благе нарави могу постати опасне у погрешним рукама.

-Често је најопаснија особина пса у ствари човек који га поседује, пси „опасне“ категорије у правим рукама могу бити фантастични и поуздани пси, док и пасмине најблаже нарави могу постати опасне у погрешним рукама. Имајући то на уму, Закон препознаје одређене опасне пасмине, али није ограничен само на те пасмине. Било који пас у очима закона може бити „опасан пас“ ако испуњава одређене услове, наводи Алекса.

Према Правилнику о начину држања паса који могу представљати опасност по околину, то може бити било која јединка те врсте, изузев службеног пса, која је:

-без очигледног повода напала човека, нанела му телесне повреде или га усмртила;
-без очигледног повода напала другог пса, нанела му тешке телесне повреде или га усмртила;
-узгајана, односно дресирана за борбе паса или нађена у организованој борби са другим псом;
-намењена за чување имовине или да буде телесни чувар;
-раса пит бул теријер или мешанац те расе, који не потиче из контролисаног узгоја;
-расе: бул теријер, стафорд теријер, амерички стафорд теријер и мини бул теријер, или мешанац тих раса.

Иако чешће чујемо да су напади пса на човека од стране напуштених паса, Алекса тврди да је то заблуда.

-Дугогодишње помагање напуштеним псима који преживљавају на улицама ми је показало да углавном када се деси напад, одмах видимо хајку на напуштене псе, а истина је да је то често власнички пас који није обележен у складу са законом. Власнички пас, који је свеже избачен или је побегао, те није навикнут да буде напољу и не зна како да се понаша, се показао као много већи проблем од пса који преживљава на улици, каже љубитељ паса.

Одговорност власника

Алекса Ћулум напомиње да када власнички пас нападне, власник је свакако одговоран за свог пса. Степен одговорности утврђује суд у складу са Законом али, да би уопште могло да се разговара о одговорности, потребно је да се радикално спроведе чиповање власничких паса, јер тренутно један или два од десет имају чип. Треба имати на уму да се, када необележен пас побегне и нападне некога, неодговорни власник сигурно неће сам јавити, пса ће преузети шинтерај и власник који је одговоран за напад често никада неће бити пронађен, јер не постоји никаква евиденција. Напад се онда води као напад напуштеног пса, што даље „надувава“ статистику.

Управо због избегавања одговорности, новчаних или затворских казни, власници псе врло ретко чипују.

-Нажалост, већина власничких паса није обележена, а власници се често не јаве не би ли избегли правну одговорност, па велика већина паса буде усмрћена. У случају да је пас био обележен микрочипом и власник се јави, или се појави компетентно лице које је вољно да преузме пса, постоји Правилник о држању паса који могу представљати опасност по околину, рекао је Алекса.

Он подсећа да постоји неколико важних ствари које морамо да испоштујемо као власници паса уколико не желимо да наш љубимац постане опасност за своју околину.

Одговорно власништво, према Закону, подразумева да власник обележи пса микрочипом, како би тај пас био заведен у регистар Управе за ветерину. Постоји и обавеза поштовања Закона о добробити животиња.

Одговорно власништво према љубимцу подразумева да је држалац животиње одговоран за живот, здравље и добробит животиње и да мора да предузима све неопходне мере како би обезбедио да се животињи не наноси непотребан бол, патња, страх, стрес или повреда. Такође, подразумева се и то да власник треба да обезбеди услове да пас не може да изађе без надзора, у ком случају би могао неког да нападне или да се неконтролисано пари.

Одговорно власништво према друштву и околини подразумева да је власник пса дужан да, у складу са Законом, спречи рађање нежељених кућних љубимаца и то: онемогућавањем контакта мужјака и женке, применом контрацепције, кастрацијом и стерилизацијом женке.

-Морамо да освестимо људе да проблем нису напуштени пси, него људи који су их оставили јер, оно што видимо на улицама, не указује на то да Србија има проблем са псима, већ да Србија има проблем са неодговорним власништвом и неспровођењем Закона о добробити животиња, рекао је на крају наш саговорник.

Д. Ј. Бујак