Интервју: Кошаркашица Сњежана Беба Васић

Некадашња кошаркашица Бачке Паланке Сњежана Васић (Стјепановић) је кошаркашку каријеру почела у Младом Крајишнику у Бања Луци, да би убрзо дошла у Бачку Паланку и остала много дуже него што је очекивала.

Својевремено је била једна од најбољих кошаркашица у нашем граду. Рођена је 1975. године и ово је била прилика да се упознамо са њеном дугогодишњом и богатом каријером.

Када сте заволели кошарку?

-Кошарку сам почела да тренирам са 10 година. Како то увек бива, моја старија сестра је почела да тренира кошарку, а ја сам са татом ишла по њу на тренинг. Једном док смо је чекали после тренинга, бацала сам лопту на кош и видео ме је тренер Младог Крајишника. Предложио ми је да се прикључим групи девојчица иако сам била доста млађа од њих. Отуда и носим надимак „Беба“ по коме сам постала препознатљива у Бачкој Паланци и шире. Била је то генерација јако талентованих девојака, попут Ларе Мандић и Далиборке Вилипић, и драго ми је да се и данас дружимо, прича Сњежана Беба Васић.

Наша саговорница је дебитовала за први тим Младог Крајишника са само 15 година у мечу са Партизаном у Београду.

-То је за мене било остварење снова. Тaда је још била СФРЈ где су биле све врхунске екипе, али нажалост 1990. године креће рат и све се мења.

Уследила је селидба из Бања Луке у Србију. Како се развијала даље Ваша каријера?

-Као млада и перспективна кошаркашица сам добила позив од Војводине из Новог Сада. Ту сам провела две године и имала сам срећу да радим са легендарним тренером Ладиславом Ратгебером. После тога је уследио позив из Бачке Паланке где сам провела прелепе године. Играле смо Прву лигу и европско такмичење Куп Лилијане Ронкети. Затим у сезони 1997/98. одлазим у Вршац где сам са Хемофармом освојила првенство и Куп, да би се потом сезоне 1998/99. вратила у Бања Луку. „Млади Крајишник“ је те сезоне направио европску екипу са домаћим играчицама. Тада смо играли у Европи у Купу Лилијане Ронкети. Потом каријеру настављам у иностранству. Најпре у сезони 2001/02. одлазим у Израел, па у сезони 2003/04. у БХЦ из Будимпеште да би 2004. године одличила да окончам играчку каријеру. Разлог је био што сам се удала и дошло је време да се размишља о оснивању породице. Моја играчка каријера је трајала четрнаест година и провела сам је играјући у Првој лиги.

Каријеру сте завршили 2004. године?

-То је сасвим случајно испало. После порођаја сам хтела мало да се рекреирам, а тадашњи тренер Челарева Милкан Мрђа је поново активирао клуб и замолио ме да им помогнем. Буквално смо од најнижег ранга дошли до Прве лиге, а играли смо и финале Купа и изгубили од београдског Партизана. Интересантна прича из тог периода је да смо одлучујућу утакмицу за улазак у Прву лигу играли са само шест играчица, јер сам ја била у другом стању, а да то нисам ни знала. Након одигране прволигашке сезоне са Челаревом, уследио је позив од моје бивше саиграчице Дејане Цвјетан, председнице Новосадске ЖКА, да играм за њих и помогнем им да се пласирају у Прву лигу. После тога сам дефинитивно окачила патике о клин.

Која утакмица Вам је остала у најлепшем, а која у најлошијем сећању?

-Било је јако лепих утакмица које су ми и дан данас у глави, буквално од првог до последњег минута. Тешко је издвојити оне које су ми баш остале у лепом сећању, али то су свакако европске утакмице у дресу Бачке Паланке против Гран Канарије где смо нас пет кошаркашица 20 минута играле са четири личне грешке и на крају смо победили шпанску екипу. Такође, ту је и меч из Купа Лилијане Ронкети у дворани „Борик“ у Бања Луци. Играла сам за екипу Младог Крајишника пред 5.000 људи против израелског клуба Бен Јуда. Поред тих утакмица, у лепом сећању ми је остала утакмица у дресу Мајевице из Бачке Паланке када сам буквално из венчанице отишла на меч против Војводине и потом се вратила на свадбу, као и утакмица коју су моје ћерке Вера и Јана пратиле у публици. Највише жалим за финалом Купа Југославије у Бачкој Паланци када смо изгубили од Профи Динама из Панчева са пола коша. Имали смо тада последњи напад за победу, али…

Да ли сте наставили да радите у женској кошарци у неком другом својству?

-Наравно да сам по завршетку играчке каријере ушла у тренерске воде, последње три године сам помоћни тренер сениорског тима Новосадске ЖКА која се такмичи у Првој лиги Србије. Нисам се нимало покајала. Покушавам да своје богато искуство и кошаркашко знање пренесем на девојке јер сам и ја некада била у „њиховим патикама“.

После другог порођаја оболeли сте од најтеже болести?

-Када сам родила Јану сазнајем да сам оболела од карцинома, али као прави спортиста храбро сам се ухватила у коштац са опаком болешћу и одлазим на операцију. Огромну подршку су ми, као и увек до тада, пружали мој супруг Бранко и ћерке Вера и Јана. То је, уз остварење као мајка, моја највећа животна победа. Сада имам најлепши могући посао на свету, да будем мама 24 сата дневно. Посветила сам се породици и мало мирнијем животу, али кошарка је просто део мог живота. Другарица ме је наговорила да завршим школу за тренера и да се опробам у тој функцији.

Провели сте добар део живота у Бачкој Паланци. Шта је оно што Вас везује за овај град?

-Давне 1994. године сам дошла у Бачку Паланку на годину дана, а остала 30 година. Проживела сам ту прелепе спортске дане где смо пунили спортску халу „Тиквара“ са 1.000-2.000 људи. Играли смо европски Куп Лилијане Ронкети, људи су нас дочекивали после иностраних победа, град је дисао и поносио се нама. У Бачкој Паланци сам упознала свог супруга Бранка и ту сам засновала породицу. Бачка Паланка је град у коме сам преко спорта стекла пуно пријатеља и кумова и ту сам остала да живим. Увек кажем да је Бачка Паланка град који ме је прихватио као да сам рођена Бачкопаланчанка.

Д. Зорић