Када љубав напише књигу

Да је љубав мајке према детету најјача љубав на свету, још једном је доказала Катарина Гашпар, мајка Викторие Тамаши Бабић, тиме што је смогла храбрости и снаге да записе своје преминуле ћерке сакупи и објави у књигу. 

„Док Дунав тече“, емотивна књига, у издању штампарије „Станишић“ представљена је бачкопаланачкој публици, у петак, 25. октобра у Народној библиотеци „Вељко Петровић“. Четири године након смрти своје ћерке, мајка Катарина одлучује да записе из њеног дневника преточи у књигу, а велика подршка и помоћ у томе јој је био њен унук, Викторијин син, Никола.

Управо они су књигу и представили, а библиотекарка Милка Родић кроз сузе је публици најавила говорнике на промоцији, те замолила присутне да јој не замере на емоцијама које су превладале. И заиста, било је врло емотивно слушати једну мајку како чита записе своје ћерке, која се од пете године живота борила са тешком болешћу.

-Викториа је желела да она и ја напишемо једну књигу заједно и то смо радиле тако што сам ја њој из радоснице читала шта се дешавало од њеног рођења. Стигле смо заједно до њеног пубертета и њеног изласка из болнице из Париза и ту смо стале, јер је она после тога била у болници у Турској, где је дуго била у коми. Та књига је требала да се зове „Књига моја и моје маме“, она је мени диктирала, а ја сам писала, пошто је она имала великих проблема са концентрацијом, каже Катарина Гашпар за „Недељне новине“.

Катаринина љубав према својој ћерки и унуку Николи је оно што је мотивисало да смогне снаге, прочита све записе своје ћерке и заједно са унуком то преточи у књигу.

-Када је Викториа преминула, 2020. године, ја нисам имала никакву снагу да било шта почнем. После сам се сетила да њен син неће имати шта да исприча својој деци о његовој мами. Он о својој мами зна само до његове десете године живота и то зна само такву ситуацију у каквој је она била, тако да је он то прихватио као једино нормално. Тада сам ја отворила све њене записе, дневнике и споменаре. Пронашли смо дивне приче, њена сећања на догађаје из детињства, дане које је проводила у Бачкој Паланци и Младенову и тако смо сложили причу, унук Никола и ја. Записи су сложени хронолошки, а књига подељена у пасусе, сваки под својим именом. Размишљали смо како да назовемо књигу. Њена последња изложба слика звала се „Ток“, а изложбу коју је имала у Инстанбулу се звала „Ка површини“, па се тако родила идеја да то буде „Док Дунав тече“, додала је Катарина.

Викториа је Инстанбулу дуго била у коми, то је било након друге трансплатације јетре. Био је то веома тежак период за њу, а како каже њена мајка Катарина, када се пробудила тражила је да иде кући код свог сина Николе.

-Успели смо, она је дошла кући и живела је још три године. Тада више није писала, али је мене замолила да све запишем, да Никола има да се сећа мајке. Мој Никола је аутор ове књиге јер је он урадио највећи део посла, слагао фотографије и текстове и дао свој максимум да ова књига угледа светлост дана, каже наша саговорница.

Никола је од мајке Викторие наследио сликарски таленат па је публика на промоцији имала прилике да види и Викторијине и Николине уметничке слике.

Викториа Тамаши Бабић, рођена је у Новом Саду 21.10.1976. године. Завршила је Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“, у Новом Саду, а након тога и Академију Уметности у Новом Саду, одсек – ликовни, смер – сликарство и вајарство.

За време свог кратког, али успешног живота, живeла је и радила у свом Атељеу “Matisse” у Новом Саду. Остварила је 17 самосталних изложби слика у Србији и иностранству. Учествовала је на преко 15 хуманитарних аукција и изложби слика, као и много ликовних колонија у Србији и иностранству.

Организовала је више изложби слика и радова деце Атељеа „Matisse“, остварила многе похвале и награде, као и диплому Амбасаде Краљевине Норвешке. Њена последња изложба, „Ток“, је одржана у новембру 2019. у просторијама Удружења дистрофичара Јужнобачког округа.

У више часописа проглашена је за „најхрабрију жену Србије“, а своју животну битку окончала је 21.09.2020. године у Новом Саду.

Д. Ј. Бујак