Пензионерске дане посветила ручном раду

Радмила Станић рођена је у Новом Саду, где је завршила школу, а након удаје преселила се у Бачку Паланку где је радни век провела као професорка у Гимназији „20. октобар“ и ТШ „9. мај“. Још као дете показала је афинитет према уметности и ручном раду, а након одласка у пензију посветила се креирању и изради накита, асесоара, одевних предмета али и играчака.

Радмила је чланица Удружења жена „Златне руке“ из Бачке Паланке и често своје предмете излаже на манифестацијама, а омиљена јој је, како каже, „Дунавски вез“. Радмила занимљиве комаде накита израђује од професионалне глине, штрика и хекла шешире, ташне, капе, блузе као и играчке. Бави се и везом па је везла и ускршња јаја.

-Златне руке сам наследила од баке и моје мајке. Инспирација је најбитнија у сваком послу, па тако је и са ручним радом, а она долази често ненајављено, изненада покуца у мојој глави и створи се идеја. То може бити залазак Сунца, мирна површина воде, пецање, у свитање, где месец обасјава мирно огледало воде итд. Себе зовем „сваштара“. Сваки комад наките или одевног предмета који направим уствари је увек повезан са мојом причом. Идеја и креативност долазе спонтано и низу се као набујала река, прича Радмила за „Недељне новине“.

За ручно рађене предмете увек је потребно доста времена. Радмила каже да понекад ради један предмет и по 10-15 сати, а некада и више дана. Своје радове излаже на разним манифестацијама и пласира на друштвеним мрежама. С обзиром да је радни век посветила деци и њиховом образовању, Радмила истиче да је у тој професији најважнија љубав и поштовање.

-Као професорка, уткала сам сву љубав према ученицима. У просветарском позиву психологија је најважнија друштвена наука за коју треба још имати и афинитета. Увек ми је васпитни моменат био важнији од саме наставне јединице. Трудила сам се да се сваком ученику понаособ приближим са великим поштовањем, које ми је било истом мером узвраћено. Сећам сам се једног догађаја када је једна ученица рекла да би волела да сам јој ја мама. Наравно да сам одмах реаговала са причом о снажном, јединственом утицају мајки уопште. Часови одељенског старешине или родитељски састанци нису били сведени на оправдавање часова и читања оцена, него су имали своју васпитну тематику. Закључила бих да је најлепша професија она која генерације и генерације васпитавате и усмеравате на прави пут како би постали хумани и добри људи.

Предмети које Радмила прави остављају утисак управо отворености према животу, а бројни занимљиви и шарени детаљи говоре у прилог томе колико је заправо љубави уткано у сваки од њих. Овај хоби њој јесте и додатна зарада, али, како каже, новац јој није главни мотив, а посебно је задовољство кад на другим људима уочи одевне предмете или накит који је баш она направила.

-До материјалне добити ми није стало, већ ми је најважнија потврда да се људима свиђају моје рукотворине, додала је Радмила Станић.