Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (25. новембар)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Свака породица има своју причу“ – Џулија Самјуел

Како наслеђујемо љубав и губитак?

Зашто су неке породице сложне у неприликама док се друге деле и фрагментирају? Како породице могу заједно да преброде тешке транзиције? Због чега нас наша породица толико често доводи на руб нервног слома? И како чак и најмање промене могу да побољшају наше односе?

У књизи Свака породица има своју причу, списатељица и психотерапеуткиња Џулија Самјуел приближава нам свој рад с различитим породицама у којима је често и више генерација. Кроз осам изванредно испричаних и проницљивих студија случаја, она анализира честе проблематичне ситуације – од губитка вољених до одласка од куће, од раздвајања до односа са очухом или маћехом – и показује колико тога наслеђујемо – и колико се тога може исцелити ако се са проблемима суочимо заједно. Истражујући односе који нас се истовремено највише тичу и највише нас повређују, укључујући и често потцењен утицај деде, бабе, брата или сестре, и укључујући најновија академска истраживања, ауторка нуди мудрост корисну свима. Њених дванаест критеријума за породичну благодет – од продуктивних сукоба до проналаска времена за ритуале – дају нам алате за побољшање односа, и стварање породице какву желимо.

„Анжелик“ – Гијом Мусо

Чак и анђели имају своје демоне…

Париз, Божић 2021.

Матијас Тајфер се буди у болничкој соби након што је доживео срчани удар. Чује предивну музику, отвара очи и види да поред његовог кревета седи лепа непозната девојка. То је Луиза Коланж, студенткиња која свира виолончело за пацијенте.

Када сазна да је Матијас полицајац, моли га да се позабави једним сасвим посебним случајем, мистеријом смрти њене мајке, примабалерине Стеле Петренко. Испрва невољно, Матијас на крају пристаје и тако почиње вртоглава истрага која одузима дах: од ужурбаних улица Париза до магловитих канала Венеције, на трагу тајне која ће на крају довести до загонетке чије се решење крије у животу који бисмо желели да водимо, љубави која је могла да нам се деси и места за које се још надамо да ћемо га наћи.

Напето, неочекивано, узбудљиво. Роман који ће вас заробити у лавиринту емоција и у којем све оно што је на једној страници извесно, већ на другој није.

„Хроника сумње“ – Владислав Бајац

Хроника сумње ведра је и мрачна прича настала из вјере да се сва наша књижевност и поезија затекну у документу, у низу фактографских чињеница о једноме оџивљеном породичном животу, а онда и о животу једне ишчезле земље. Владислав Бајац приповиједа причу о одрастању, сазријевању и декаденцији, о пропадању једнога свијета и о његовим свијетлим врхунцима, о тоновима и ритмовима једне епохе, о величанственим и метастазирајућим заблудама очева и о дубоком неразумијевању синова – оних по чијим ће се главама и душама стропоштати очински свијет. Хроника сумње Бајчев је „Јучерашњи свијет“, само што Бајац, ипак, није Стефан Зwеиг. А ни Југославија, бит ће, ипак није Аустроугарска. За разлику од Зwеигових, наше су илузије, ипак, локалне. Али нипошто нису мање литерарне, а ни мање трагичне. Иза њих, тих илузија, овако како их приповиједа Бајац, као да се у одјеку чује стих убогог пјесника: „Најлепше певају заблуде.“ То је невидљив мото Хроника сумње.

Али да се разумијемо: ово није још један породични лексикон југоносталгије. Све супротно од тога. Писац се силно труди да депатетизира своју причу, да побјегне од сентимента, да тако спаси себе спашавајући свој текст. Тако бјежи у необичне конструкције, о Ја говори у трећем лицу, ограђује се свим оградама што му их српска граматика пружа, што Хроници сумње даје на зачудности. А онда и на жаловању. И на весељу.