Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (3. фебруар)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Каирска султана“ – Дима Друби

Чудесна прича о јединој жени која је владала неком муслиманском земљом.

Ко је та лепа и сензуална жена која 1250. године стаје на чело египатске војске и побеђује француског краља Светог Луја за време седмог крсташког похода?

Ко је та млада жена смарагдних очију, која је, након што је отета у кавкаским степама и продата као робиња у харем престолонаследника багдадског калифата, постала египатска и сиријска султана?

Она се зове Шаџарат ал Дур, што значи „Дрво драгог камења“.

Године 1249. умире њен муж, султан Египта и Сирије. Прикривши његову смрт, она стаје на чело мамелучке војске и заробљава Светог Луја у бици код Мансуре. Цео Египат јој је захвалан. Она тада убија престолонаследника и постаје владарка.

Верске власти и багдадски калиф тешко прихватају жену на престолу једне муслиманске земље. Султана мисли да ће своју позицију ојачати удајом за Ајбака, заповедника мамелучке војске, у кога је, иначе, заљубљена. Поверава му власт, али и даље мудро води државне послове. Но њена гордост, спојена са изневереном љубављу, издајама и заверама, неминовно најављује мрачну будућност… (laguna.rs)

„Дефиниција среће“ – Катрин Кисе

Покушавајући да докучи дефиницију среће, Кетрин Кисе исписује четири деценије живота двеју жена, бележећи у својим редовима и бурне догађаје од осамдесетих година, па све до данас.

Паралелне приче Кларисе и Ев – два наизглед неспојива животописа постају опште сведочанство о положају жене, о ономе шта суштински значи светом ходати као жена; приповедају о пореклу, трансгенерацијском наслеђу и неминовно – тежњи да се ухвати срећа: само делић, тек један фрагмент или пак, континуитет благог али постојаног осећаја среће.

Пратећи њихове животе, инстинктивно осећамо да постоји недокучива мистериозна нит која их спаја у њиховој различитости, чиме постају лице и наличје, его и алтерего, страст и рацио, уплетени опозит једна другој. У роману препуном наде, меланхолије, слободе, али и насиља, читаћемо напросто – живот; јер како ћемо спознати срећу без њене друге стране? За Кларису срећа није постојала у трајању и континуитету (таква је била моја), већ у фрагменту, у облику једне честице која сија неуобичајеним сјајем, па чак и ако би тај сјај претходио паду. (delfi.rs)

„Највиши дар“ – Пауло Коељо

„Највиши дар“, светионика духовног просветљења Паула Коеља и Хенрија Драмонда, дотаћи ће све нас у исто време и показати како су најбољи и најважнији тренуци наших живота били они у којима је био присутан дух Љубави.

Сви желимо да искористимо живот на најбољи могући начин, јер нико други не може да живи уместо нас. Стога морамо знати куда треба да усмеримо своје напоре и који је то највиши циљ који треба досегнути. Навикли смо да чујемо да су највеће благо духовног живота вера, нада и љубав, а Пауло Коељо нас овде подсећа да је управо љубав тај Највиши дар који можемо поклонити себи, ближњима, свету.

Да ли љубав једноставно постоји као нешто на шта имамо право? Или морамо прво дати љубав да бисмо је примили? Постоји ли само једна љубав или мноштво њених облика? Како да научимо да волимо? Млади мислилац Хенри Драмонд поставио је себи ова питања 1874. године. Његова размишљања су обилазила свет… све док их Пауло Коељо није открио на прекретници свог живота и прилагодио за наше време. (laguna.rs)