Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (5. јануар)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Интермецо“ – Сали Руни

По оцени критике ово је најбољи роман Сали Руни до сада!

Ајван има 22 године, успешан је шахиста, тих и интровертан. Његов десет година старији брат Питер је елоквентан и харизматичан адвокат. Наизглед је тако.

У недељама након губитка оца, а кроз поглавља која наизменично доносе перспективу једног или другог брата, Сали Руни снажно, дубоко, емотивно, а без уступака сентиментализму, приказује како протагонисти руше па изнова граде, губе па проналазе свој пут.

Пет ликова – поменута два брата и три жене – одупиру се категоризацији друштвено прихватљивих веза, чиме Сали Руни покреће једну од својих омиљених тема – уклапање интимних веза у друштвени живот. Њен једноставан, реалистичан стил из претходних романа еволуирао је, и прецизни дијалози са преливају у живописне унутрашње монологе. Најдирљивији роман до сада доноси нам болну причу о разорној моћи туге и неразумевању међу најближима, али и нежну причу о љубави – од скривене, потиснуте и погрешним потезима урушене, до видљиве, остварене и лековите. (knjizare-vulkan.rs)

„Ово је најпотпуније дело Сали Руни, нарочито док опонаша модернистичке стилове Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф.“ – Publishers Weekly

„Глува соба“ – Мојца Кумердеј

„Док гледам испред зида, чини ми се да се гледам у огледалу – уроборос који једе и трује самог себе. Уроборос, змија која савијена у грчу понавља грешку за грешком, један пад за другим. Злобни урок који већ деценијама сикће под површином, унесрећује ме и убија, део по део.“ Из приче „Уроборос“

Приче саткане од размишљања, монолога и дијалога са стварним и нестварним бићима, али и предметима. Отуђеност у самоћи, као и неразумевање у заједници, потискују ликове у мрачне мисли и параноју, у вербално, психичко и физичко насиље над собом и другима.

Гласови који се чују у овим причама и које онда препознајемо око нас ‒ тешки су, мучни, иронични, апсурдни, и на њихово постојање упозорава Мојца Кумердеј, позивајући нас да их пажљивије слушамо. Иако потресна, директна и бескомпромисна, ова књига, која плени концептуалним иновацијама и наративном вештином, доноси задовољство у читању и подсећа на оно добро и лепо у човеку, за чим увек треба трагати и у унутрашњим и у спољашњим световима. (geopoetika.com)

„Рт“ – Саша Илић

Поглед с висине пружа другачију перспективу; на великом платну низије промичу непрегледне слике природе, друштва и повести повезане у нераскидиву целину. Магарац који узбрдо тегли товар чекајући крај у кланици, за чију танкоћутну природу људи низије нису способни; млада жена одлучна у намери да саму себе уништи како би преживела окрутност света; мушкарац који бежи на други крај континента како би преживео сопствену породицу; велики писац, иако дарован ретком имагинацијом, не може да појми важност стварности у којој делује; друштво које се од једног рата опоравља другим, а у времену технолошког напретка и бесомучне експлоатације доводи свој опстанак до руба.

Пејзаж који аутор слика протеже се од Ртња, Сокобање, Јадранске обале, Генèве, па све до Аустралије. Камење, стене, реке, мора, инсекти, животиње, Сунце, Земља и Месец, њихове руде, елементи природе, исти су они од којих је сачињен човек, али изгледа да он једини то не схвата упркос свести и разуму. Рт Саше Илића, добитника НИН-ове награде, свеобухватни је роман, један од оних тоталних који нам кроз чудесну породичну причу у четири генерације, изузетним стилом и слухом за литературу, даје одговор на питање, ко смо заправо ми, људи.

О аутору: Саша Илић (Јагодина, 1972). Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је више прозних књига. За роман Пас и контрабас (2019) добио је НИН-ову награду. За роман Берлинско окно (2005) – Стипендију „Борислав Пекић“. Написао је драму о Димитрију Туцовићу Последња теза о Феуербацху (у припреми). Један је од оснивача књижевног подлистка Бетон у Данасу (2006–2013). Са редакцијом Бетона добитник је Награде „Душан Богавац“ за новинарску етику и храброст (НУНС, 2007). Са Јетоном Незирајем, покренуо је и уређивао књижевни фестивал Полип у Приштини 2010–2023. Пише колумне за Пешчаник и Радар. Његова проза доступна је у преводу на албански, енглески, француски, италијански, македонски и немачки језик. Радним данима живи у Београду, нерадним – на путу. (knjizare-vulkan.rs)