Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (9. јун)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Псовање публике“ – Петер Хандке

Добитник међународне награде за драмско стваралаштво „Хенрик Ибзен“

Ви не учествујете у игри. Овде вама смештају игру.

Нобелова награда за књижевност 2019.

Псовање публике • Предсказање • Самокажњавање • Позиви упомоћ • Каспар • Час током којег нисмо знали ништа једни о другима • Подземни блуз • Зашто кухиња? • Још увек олуја • Лепи дани у Аранхуезу • Здењек Адамец

Петер Хандке појавио се на позоришној сцени 1966. с контроверзном драмом Псовање публике, коју је написао у двадесет другој години. Појавио се наједанпут као неко ко поставља дијагнозу актуелном стању позоришта и сецира очекивања публике о томе шта би требало да се игра у позоришту. Хандке не само да се не држи аристотеловских правила традиционалног позоришта, он руши чак и илузорни карактер модерних комада: гледаоцу се разбија илузија да је уопште у позоришту.

Гледалац: или бива испсован од глумаца што је уопште и дошао на представу; или је подвргнут некој другој „вербалној тортури“; или је пребачен из позоришта напоље, на трг којим се крећу пролазници, дакле, напоље у живот, јер напољу се дешавају ствари, а не у позоришту; или гледалац уистину постаје сведок оставинских расправа и свађа у породици, баш како се то и дешава у породици; или се на сцени гледа перформанс низања кухињских ситуација представљених само као сигнално гестикулирање на сржном простору живота укућана; или је премештен у кафану, у којој се одвијају најживље, или најбесмисленије, или најбесрамније расправе о политици, економији, миграцијама, патњама, љубавима…

У овом избору Хандкеових драма, који је сачинио Жарко Радаковић, читалац ће сагледати на који начин радикални отклон од традиционалних форми и изражено неповерење према илузионистичком позоришту, које пасивизира публику, аутора нагоне на изналажење увек нових форми, што је очито од његове прве па све до последње драме Здењек Адамец (2020). (laguna.rs)

„Пометње питомца Терлеса и изабране приче“ – Роберт Музил

У овом избору Милорада Софронијевића појављује се, поред првенца, кратког романа Пометње питомца Терлеса (1906), скоро целокупан приповедачки опус великог писца модернизма ‒ Роберта Музила.

Музил је свакако један од кључних књижевника XX века, иако његово стваралаштво настаје или упркос „одвратности према приповедању” или као покушај еманципације приповедања од наративног манира дадиља, који је, по самом аутору, стил већине приповедача све до почетка XX века.

Музил у својим причама не жели да осликава свет, већ му је намера да избразда душу, како је једном и сам рекао. Суштину уметности види у подручјима „између разума и осећања, где се одигравају она права проширења душе, где се преплићу интелектуално и емоционално”. (delfi.rs)

„Евидентичар“ – Ратко Бајчетић

Старе, јефтине, али издржљиве и од квалитетног дрвета прављене клупе, пружале су се између дугачког низа високих, белих, не баш добро одржаваних врата у дугачком ходнику. Касна и поприлично влажна јесен показивала се у свом пуном замаху. Ретки пролазници дугачким ходником запињу с времена на време за мокре кишобране, прислоњене уз масном, бледо жутом бојом офарбан зид. (knjizare-vulkan.rs)