Редови љубави и благослова

Српска православна црква је саопштила да је од 20. маја до 6. јуна, Часни појас Пресвете Богородице, који се налазио у Храму Светог Саве у Београду, целивало преко 1.100.000 људи. Фасцинантна бројка. Толико је лепоте и љубави виђено претходних дана у Београду и Србији да мислим да је ово дефинитивно догађај који ће остати записан у историји. Они који се баве социологијом културе и образовања кажу да не памте да је било шта окупило оволико људи у једној европској престоници у редове готово непрекидно, 17 дана. 

Чекати по девет, десет, па и 12 сати ради неколико секунди благослова, чини се невероватним. И заиста је тако, све ово што се догодило у Београду немогуће је површно сагледати и објаснити, већ суштину треба тражити дубље. Јер ко би могао да објасни да сте у стању да стојите непрекидно десет сати, без нервозе, без љутње, са осмехом на лицу. Са колегама сам била у реду, чекали смо девет сати, дочекали благослов, осетили радост која нас ево, ни после пар дана не напушта. Наука и научници углавном траже објашњење за све, а ми смо се сложили да не постоји никаква теорија нити рачуница која би могла појаснити редове за целивање Појаса Пресвете Богородице. Оно што ћу лично памтити јесте осећај као да сам отишла у неку другу димензију, у нешто људски необјашњиво и као да сам тамо, у заштити Богородице хтела да останем. Тај осећај, касније сам прочитала, имали су многи, а они који су могли, из тог разлога су и више пута целивали Појас.

Такође, један од врло лепих утисака јесте и велики број младих у редовима – средњошколаца, студената младих родитеља са малом децом… Често се у нашем друштву одлазак у храмове, ходочашћа и уопште вера у Бога везује за старију популацију. Ови млади људи тихо и мирно кроз непрегледне колоне гласно су поручили да воле Бога, своју веру Православну, своју земљу и Пресвету Богородицу и да упркос свеопштем промовисању друштвене норме у коме је „ја“ на првом месту, они итекако знају шта је жртва за другог, шта је искрена молитва и које су то праве вредности. Можемо се ми чудити данашњој омладини „како то није било у наше време“ и „коме то ми државу препуштамо“ али ево, претходних дана су нас итекако разуверили. Београдско вишедневно бдење, уверена сам, показало је да за православни народ долазе бољи дани, да нас Бог воли, да омладина тачно зна где је и шта ради и да ћемо све борбе које нас убудуће чекају водити са најјачим оружјем – вером.

Свакако, ту је и она друга страна која је све ово осуђивала на бројне начине. Не бих им ништа друго поручила него то да су и они део моје молитве.

Д. Ј. Бујак