Српска православна црква слави Светог Георгија или Ђурђевдан

Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.

Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица Александра је издахунла на путу до места погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године. Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и Аждаја. Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се бацају у текућу воду. Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.

Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето. Према народним песмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару).

Савић: Свети Георгије се слави у целокупном хришћанском свету и друга је највећа слава

Српска православна црква (СПЦ) данас слави Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру и то је друга највећа слава, изјавио је данас свештеник из Вазнесењске цркве у Београду Бошко Савић додајући да се овај светац слави у целокупном хришћанском свету. Он је за Тањуг рекао да Ђурђевдан, који је једна од најчешћих слава код Срба славе и различита удружења, најчешће војна удружења, а слави га и полиција и жандармерија.

„Светог Георгија слави и Москва и тај светац је заштитни знак на грбу тог града. У Енглеској је слављење Светог Георгија на државном нивоу, а он је и национални празник у Каталонији. Обичај је да за Светог Георгија у Барселони мушкарци женма купују цвеће, а жене купују књиге мушкарцима и тада је велики попуст на књиге и оне се продају на улици“, рекао је Савић. Он је додао да је света литургија у свим храмовима у Београду данас одржана у 9 часова.

Савић је објаснио и да је велики мученик Георгије, како га црква слави био један од мученика из војске цара Диоклецијана, односно да је био војсковођа и да је тако као најближи саветник цара био мучен неколико дана.

„После сваког мучеништва, Свети Георгије је добио само све више и више присталица и све више и више људи који су били његови мучитељи, постајали су хришћани“, казао је он.

Према речима свештеника, забележено је да је Свети Георгије мучен тако што му је стављан један велики камен на груди и тако је мучен два дана, после тога је био исечен ножевима, а био је закопан и у живи креч. Савић додаје да је цар Диоклецијан кад није знао шта да уради више како би он пристао да изда хришћанску веру довео свог највећег мага из многобоштва који је требао да са отровима отрује Светог Георгија, али тај отров није деловао на њега. Свештеник објашњава и да се на иконама Свети Георгије слика на белом коњу као победник са копљем у руци, да доноси правду и да убија аждају што значи да побеђује зло.

„Иза Светог Георгија се обично слика млада жена лепо обучена и то је највероватније царица Александра која је примила хришћанску веру, царица жена императора Диоклецијана“, рекао је Савић.

Како додаје, поред ове иконе имамо и иконе где се слика црква иза, а то је знак да је Свети Георгије један од оних којима су највише посвећиване цркве, почев од Сирије где се и дан данас највише слави, затим Палестине, па до наших простора. Према предању, Свети Георгије, заштитник професија, организација и болесника, рођен је између 275 и 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.

Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра. Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица Александра је издахунла на путу до места погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године.

Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и Аждаја. Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се бацају у текућу воду. Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет. Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето. Према народним песмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак.

Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару).