ВАГА-МОНТ име које је обележило једну еру

Васа Панић је завршио металопрерађивачку школу у Новом Саду, смер -ваге. Тада је мало заинтересованих било за тај смер. По завршетку школе, радио је у једном сервису где је учио занат, након тога је прешао у други сервис где је радио око 4 године те се након тога одлучио да у Бачкој Паланци 1976. године отвори свој сервис. Како нам је причао, тог топлог мајског дана у својој домаћинској кући у Деспотову, он је једини донео свој занат у општину Бачка Паланка у историји бачкопаланачке општине.

-Прославио сам име Бачке Паланке кроз свој посао, касније и моје село Деспотово. Када сам покренуо сервис, одржавао сам ваге у целој Војводини, чак сам и у Црној Гори одржавао ваге једном комбинату у Бијелом пољу и то 15 година. Најдуже радим са Подунављем из Бачке Паланке, ове године је 50 година како са њима сарађујем, како има сервисирам ваге. Мислим да ни са једном фирму нису толико дуго сарађивали, а постоје око 80 година. Од других фирми бих издвојио некадашњи Итекс из Илока, ВУ Карађорђево, Хипола у Оџацима, Пик Бечеј, Агро Бачка и друге пољопривредне задруге, затим Сента, Кањижа… – наводи Васа.

Годинама је ВАГА-МОНТ радио са великим фирмама, а са свега два радника. Васа Панић тврди да је његова фирма најстарија што се овог посла тиче и да је он сам један од најстаријих вагара. Он сервисира све врсте вага, каже како је у Подунавље увео електронске ваге и ради углавном сада електронске, док за механичке се ретко јављају. Питали смо га да ли више да верујемо новим или старим вагама:

-Све има своје предности и мане. Раније су на пијацама морали да имају ваге које су тачне и оверене, односно баждарене. Међутим сада купују углавном кинеске ваге и ту више нема контроле, а такве ваге мере разлику и до 2 килограма. То су ваге по принципу „док раде раде“. Ту нема тренутно неког закона који би то уредио, то није добро ни за државу.
Васа Панић је иначе велики хуманиста, много је помагао развој села, нешто од свог новца, а знао је често да позове и пријатеље на „позицијама“ који би донарали нешто.

-Кад је Браца Кертес, који је иначе био мој јако добар пријатељ, избацио столице из Дома у Бачкој Паланци како би ставили нове, ја сам узео те старе. Тада су биле смештене у просторије Подунавља, било је 260 комада и ја их донесем код мене, нађем материјал за пресвлачење и средимо их и ставим у Дом културе у Деспотовоу, где смо и грејање увели, окречили га. Када сам био у Општини потпредседник Извршног одбора, обезбеђивао сам и огрев и пећи, затим сам 400 квадрата тафтинга које ми је обезбедио Никола Шкрбић, ставио у Дом и бетонирао, променио прозоре….

Док Васа пребира успомене, коју ће пре да истакне као важну, а све су битне, госпођа Вера тихо добацује „и пензионерски дом је средио и трибине на стадиону…“

-Парк код цркве сам средио колико сам могао, црквени дом, клупе, бедем, па и гробље сам сређивао, чесму у селу, ма свашта…

Васа тврди да је оставио дубоке и неизбрисиве трагове у послу и донаторству, да је помогао коме је могао, да је кроз посао стекао велики број пријатеља. Између осталих спомињао је Мају Гојковић, председницу покрајинске владе, као и Игора Мировића, професора Лековића, који је био декан Економског факултета у Суботици и Новом Саду.

Фирма ВАГА МОНТ 26. августа пуни 49 година и сада је Васа једини запослени у њој. Има 54 године плаћеног радног стажа, а у пензији је 15 година већ. Имао је доста ученика које научио вагарском занату, посебно је поносан на двојицу која раде у Вагару у Новом Саду и тврди да су најбољи мајстори.

Васа Панић је иначе био и члан Управног одбора Недељних новина, те су му новине стога посебно драге. Био је и председник Управног одбора Зоне, Комисије за саобраћај општине Бачка Паланка, учествовао је 15 година у раду СПС-а, а како сам каже нема фалкутет, али се владао домаћински.

-Кад дођем сада некад у зграду Општине па ми мали Пилиповић каже „Чика Васо врати се у Општину да завршиш ово горе, да имамо канцеларију“ – смеје се Васа и наставља:

-Доста сам у Општини тада урадио, тај последњи спрат се тада назидао, увели смо централу, грејање, намештај…Горан Хаџић је био мој пријатељ, Мика Јовић је био мој велики пријатељ, чули смо се вече пре него што ће умрети. Толико ми је жао било …. Павичића јако волим и поштујем много пута смо били заједно на путу. Бошко Перошевић који је био председник Владе је такође мој велики пријатељ, био сам посланик за Деспотово, Пивнице, Савино Село и Куцуру, тада су са мном из Бачке Паланке били посланици Шкорић, Крнета и покојни Пешко. Када је седница Владе, Бошко се једино са мном изљуби и поздрави и сви гледају. Преко Бошка сам и обезбедио два компјутера за школу у Деспотову, те 1998. године је Деспотово прво у општини имало компјутере.

Познаје Васа много људи, па је и са Јоргованком Табаковић разговарао јер је њен супруг Драган радио тада у ЈКП Комуналпројект у Бачкој Паланци, док је она тада радила у Пошти. Преко Јованке је како каже увео и централу у Деспотово. Учествовао је и у изградњи објекта где су сада просторије Месне канцеларије, међутим како наводи, зграда је требала имати другачију намену.

-Према пројекту који ја још увек имам, било је да се доле направи сала за венчање, месна заједница и месна канцеларија. Ја тада зовем покојног Драгана Куљића из Нове Гајдобре из Техноинвеста, ја му кажем имам неке измене за овај пројекат, пошаљи ми инжењера да видим да ли може, размишљам да направимо два стана горе, да се голубови не сакупљају. Два стана сам планирао за доктора и за професора енглеског. Каже инжењер може и ми направимо два стана, а ови данас су салу за венчања претворили у забавиште, а горе иду људи од 70 година на степенице у Месну канцеларију. Доктора имамо само два дана у недељи, шта смо ми доживели… Када сам био посланик одмах сам обезбедио нову столицу за зубара, у Пивнице ауто за Амбуланту, и ми данас у 21. веку имамо два дана доктора и то не увек истог, ни апотеку немамо… Јако је важно имати пријатеље јер ја сам од својих пријатеља добијао за Деспотово све што сам тражио.

„Немој да не свратите кад долазите у Деспотово“ – овим речима су нашу екипу испратили Панићи из Деспотова. Стајали су Вера и Васа на капији и махали. Угостили су нас домаћински, Вера је направила савршено укусне кифлице и мини пице, па колаче…Наравно да ћемо свратити опет, на шољицу разговора и Верину кухињу.

Д. Бабић