Весељко Тривуновић: Мајстор са фудбалском лоптом

Некадашњи фудбалски репрезентативац Србије Весељко Тривуновић из Нове Гајдобре је овог пролећа, по завршетку сезоне у МФЛ Бачка Паланка, рекао „збогом“ играчкој каријери после 34 године.

Он је још као пионир (петлић) почео да тренира фудбал у тадашњем Младом Задругару код тренера Миленка Лучића где је његов велики таленат дошао до изражаја.

-Сећам се да смо се као деца окупљали на „пашњаку“ у Новој Гајдобри, нашем стадиону. Као деца смо много времена проводили у игри са лоптом, у школи, на улици… Нисмо тада имали тренера, па нас је Миленко Лучић окупио и почео да тренира. Јако сам му захвалан, јер сам од њега доста научио о фудбалу и животу, прича Весељко Тривуновић.

У Младом Задругару је Тривуновић био до 1994. године када га је покојни Миле Бјекић из Обровца одвео на пробу у млађе категорије Црвене звезде.

-Бјекић ме је негде запазио и питао ме да ли бих ишао на пробу у Београд. Он је имао контакте са људима из Црвене звезде. Отишао сам на пробу и изборио се за црвено-бели дрес и Звезда ме звала да останем у Београду. У то време је било јако тешко доћи до црвено-белог дреса, поготово када сте из мале средине. Када сам завршио осми разред у Новој Гајдобри, отишао сам у Београд. Најпре сам био у пионирима Црвене звезде и био је то тежак почетак. Тада ми је тренер био Стеван Остојић. Требало је доста времена да се докажеш, а ту је и одвојеност од породице, али волео сам фудбал па сам некако натерао себе да све то истрпим. Маштао сам тада о дресу Црвене звезде, после освајања пехара шампиона КЕШ-а, па је и то био један од разлога зашто сам истрајао.

Када је Тривуновић дошао до омладинске екипе Црвене звезде, понео је капитенску траку.

-Био сам капитен друге сезоне играња у омладинском узрасту, а тада су са мном у екипи били један Немања Видић, голман Дишљенковић, Веселиновић, Стојановић, покојни Калаба и још много феноменалних играча који су касније направили велике каријере. Када сам са 19 година изашао из омладинаца, нисам могао да се пробијем у први тим. Једноставно, тада се млади играчи нису толико гледали и морали смо ми млађи да идемо на двојну регистрацију у друге средине. Професионални уговор са Црвеном звездом сам потписао 1999. године и отишао на двојну регистрацију у Лозницу. То ми је био паметан потез, одушевљен сам тада био градом, екипом и стадионом. На Лагатору је било прелепо играти, тако да из Лознице носим прелепе утиске и успомене. Средом смо играли пријатељске утакмице са првим тимом Црвене звезде и ја сам тада играо у црвено-белом дресу. То је био комбиновани тим и била је то јако добра ствар. Пролазио сам са Звездом два-три пута летње припреме, али смо ми млађи увек отпадали.

Потом је две сезоне Весељко Тривуновић провео у Јединству са Уба, а пола сезоне је играо у Радничком из Обреновца.

-И са Уба носим лепе успомене, и тамо је било лепо играти. Имали смо тада страшну екипу са Бошком Јанковићем, Мрђом, Бастом, Белићем и другима. То је била лепа фудбалска средина и лепо искуство. У Црвену звезду сам се вратио 2005. године, две утакмице сам седео на клупи и када сам видео да нема ништа од тога, раскинуо сам уговор са црвено-белима и отишао у челаревску ЧСК Пивару, која је била у Првој лиги Србије и клуб је финансијски и организационо стајао одлично. У Челареву сам био сезону и након тога ме звао Драги Богић и прешао сам у апатинску Младост.

После сезоне проведене у Апатину, Весељко Тривуновић поново облачи црвено-бели дрес, али овога пута Војводине из Новог Сада.

-Дракулић и ја смо са још два-три играча отишли у Војводину где сам провео две сезоне. Биле су то турбулентне сезоне, јер су се често мењали тренери. Некоме ниси био по укусу, некоме јеси… Био сам задовољан тим периодом каријере, јер смо играли Куп УЕФА и довели један Атлетико из Мадрида у Нови Сад. То је у том периоду био велики успех, а у домаћем првенству смо урадили оно што су многи сматрали за немогућу мисију. Раздвојили смо Црвену звезду и Партизан и освојили друго место Србији.

Након раскидања уговора са Војводином, нова дестинација Весељка Тривуновића је био ОФК Београд.

-То ми је био пун погодак и добар корак у каријери, јер сам ту „зарадио“ позив селектора репрезентације Србије, Владимира Петровића Пижона. Прва година је прошла ок, а друге сезоне смо изнедрили неколико младих играча. Играли смо те сезоне и Куп УЕФА где смо се супротставили турском Галатасарају. И сада се најежим када се сетим да је у Турској на утакмицу са ОФК Београдом дошло 50.000 људи на стадион. Атмосфера је била какву један фудбалер само може пожелети. Тамо смо одиграли нерешено, што је био феноменалан успех. Прелеп је био период у ОФК Београду.

Током играња за ОФК Београд је Весељко Тривуновић добио позив у националну селекцију Србије од тадашњег селектора Владимира Петровића Пижона.

-То је био врхунац моје фудбалске каријере. Добити позив за националну селекцију је тада био за мене баш велико изненађење, али сам у то време баш играо добар фудбал. Мислим да сам био међу најстаријим дебитантима у репрезентацији са 30 година. У дресу Србије сам одиграо шест мечева и успео сам да постигнем гол у пријатељском окршају са Израелом, а играо сам  у квалификацијама против Естоније и био резерва против Ирске.

Жалиш ли што више утакмица ниси играо у репрезентацији?

-Нису се све коцкице поклопиле, а ни резултати у том моменту. Дошла је она несрећна утакмица у Словенији када смо одиграли нерешено. После датог гола против Израела, одмах после утакмице сам добио понуду да пређем у израелски клуб. Њихова менаџерка ми је одмах понудила уговор и ја у том моменту нисам био спреман да одмах одлучим. Њима се журило, тако да од тог посла није било ништа и ја сам се вратио у ОФК Београд.

У сезони 2011/12 је дошло време да се Тривуновић окуша у иностранству. Конкретно било је то у азербејџанској Габали.

-То је био млад клуб који је основан 2005. године. Клуб је био фантастично организован, имали су прелеп стадион, услове, али за живот је било катастрофа. Није било нигде ништа. Били смо смештени у хотелу, одакле смо одлазили на стадион на тренинге и утакмице и потом се враћали у хотелску собу. Тај период ми је био баш тежак у животу, јер ми се некако у то време и рођени брат тешко разболео. То ме је можда спутало да направим дужу инострану каријеру, али ето… У Азербејџану сам једва издржао годину дана.

Уследио је после Азербејџана позив да се вратите у Војводину, а добили сте и понуду да поново обучете дрес ОФК Београда?

-Звездан Терзић ме звао да се вратим у ОФК Београд где сам провео једну сезону. Мислим да ми је то била ипак грешка, јер није било довољно поштовано све оно што сам до тада пружио ОФК Београду. То сам осетио на својој кожи, нисам играо толико, али ће ми ОФК Београд, и поред тога, увек бити у срцу.

Сезону 2013/14 је Тривуновић одиграо у дресу суботичког Спартака, а онда је уследио позив из Бачке Паланке.

-Звао ме је Меша Чековић јер је Бачка тада ушла у Прву лигу Србије. На њихов позив сам обукао плави дрес и био је то прелеп период моје каријере. Прву сезону нисмо успели да уђемо у Суперлигу, али смо у другој сезони заузели друго место иза крушевачког Напретка и домогли се фудбалске елите. Имали смо добру екипу, било је ту доста играча из окружења. Имали смо готово на свакој утакмици пун стадион, а у сезони 2015/16 смо играли Куп утакмицу са Црвеном звездом у Бачкој Паланци. То је био заиста фантастичан фудбалски доживљај и било је ту доста помешаних осећања јер сам играо против свог бившег клуба. У једном тренутку је досуђен једанаестерац за нас и лопту сам на белу тачку наместио ја, али је голман Звезде Кахриман одбранио мој шут. На крају сам се можда и мало разочарао, јер сам дао пуно Бачкој. Очекивао сам да ћу остати у Бачкој, али сада не желим да се враћам у то време. И даље сам део Бачке, тренирам децу и то ми представља задовољство.

Након плавог дреса Бачке, Тривуновић, сада у позним играчким годинама, још једном облачи дрес Лавова из Челарева. Фудбалску каријеру је потом наставио у Хајдуку из Дивоша, да би у смирај фудбалске каријере одлучио да помогне свом матичном клубу из Нове Гајдобре. Био је једно време играч, капитен и тренер екипе која је ушла у ПФЛ Сомбор. Играчку каријеру је окончао пролећа ове године у Кулпину са којим је освојио прво место у МФЛ Бачка Паланка.

Д. Зорић