Времеплов: Самодоприносима до изградње водовода

Недељне новине следеће године обележавају 60 година постојања. Тим поводом објављујемо „Времеплов Недељних новина“, а овај пут издвајамо текстове из броја 239 од 03. августа 1969. године.

Високи приноси

У атару наше општине пали су и последњи снопови са 13.906 хектара под пшеницом и пиварским јечмом: на друштвеном сектору пожњевено је 5.029 а на приватном 6.792 хектара. Са 142 комбајна, 18 самовезачица и осам вршалица у друштвеном и 6 комбајна и 170 самовезачица у приватном сектору, жетва је обављена на време и поред кишног периода од 8. до 14. јула. Највеће површине под пшеницом имало је ЛШПД „Карађорђево“ – 1.887 хектара. Најспремнији за жетву био је пољопривредно-индустријски комбинат „Будућност“ са 40 комбајна и добро организованом сервисном службом.

Подаци о целокупној жетви на подручју наше општине још нису сређени. Па ипак можемо рећи да су приноси пшенице и пиварског јечма били високи без обзира што су могли бити и већи.

Пред сваку кућу водовод

Пре две године житељи Месне заједница III рејона донели су одлуку да средствима месног самодоприноса изграде бетонске стазе, нове километре водоводне мреже и да озелене своје улице. Према одлуци збора бирача запослени грађани на подручју ове, вероватно једне од најактивнијих бачкопаланачких месних заједница, плаћају на име самодоприноса један одсто од својих месечних примања а земљорадници два одсто на катастарски приход.

-Изградња бетонских стаза – каже нам Светозар Јовић, председник Савета месне заједнице III рејона – је већ скоро завршена. Зато смо сва расположива средства сад усмерили на изградњу нових километара водоводне мреже. На сваки динар грађана Завод за урбанизам, стамбене и комуналне послове даје још један.

Тако ће, према председнику Јовићу накупити нешто преко 40 старих милиона за иградњу водоводне мреже.

Успео референдум

Погон дечије обуће нагриза „Меркур“ већ годинама. Док су остали погони успешно пословали, овај је сваку годину завршавао на ивици рентабилитета. То значи да је вукао назад, био је на неки начин кочница развоју осталих погона.

Овакво стање условило је озбиљније прилажење решавању овог проблема. Свако одлагање могло је да има нежељене последице. Јер, овај погон тренутно има више залиха него осталих пет. Све то, уз магловиту перспективу, утицало је да се предузму корените мере.

Пре него што је донета одлука о расписивању референдума о преоријентацији овог погона, испитане су све могућности за његов даљи опстанак. Тек када се показало да су резултати тога испитивања негативни, донета је одлука о референдуму.

На референдуму је гласало укупно 540 радника или 90 одсто од свих запослених. Овај проценат је веома велики када се зна да је референдум извршен у сезони годишњих одмора. Висок проценат гласалих најбоље говори колико су радници овог колектива заинтересовани за „судбину“ читавог предузећа.

За преоријентацију овог погона гласало је 441 радник (80 одсто), а против 91 радник (17 одсто). Преоријентација погона не значи да ће неко од запослених сада изгубити радно место и постати „вишак“. Одлучено је да се за све нађу нова радна места у колективу.

Инвестиције у асфалтне путеве

Овогодишњи заиста обиман програм комуналне изградње Месне заједница у Гајдобри налази се у знаку једног проблема старог колико и само село. Реч је о изрованим и прашњавим сеоским путевима, по којима је ово село одавно познато и који су највише били узрок да многобројни путници понесу о Гајдобри само лоше утиске.

Савет Месне заједница и зборови бирача захтевали су да се пронађу допунска средства, како би се овај најважнији проблем села што пре решио. Гајдобра је до сада асфалтни пут имала само у две улице: Мира Попаре и Петра Драпшина.

Ове године завршиће се асфалтирање пута у улицама Маршала Тита, Бориса Кидрича, Сутјесци и Железничкој – добровољним давањем грађана, помоћи Пољопривредне задруге „Гајдобра“ и средствима путног фонда Гајдобрани ће заувек скинути са дневног реда стари проблем – изроване путеве.

Између кичице и катедре

Пре неколико година познати ликовни уметници и педагози, професори у Школи за примењену уметност у Новом Саду, Злата и Карло Барањи изјавили су у интервјуу на радију да је њихов најталентованији ученик био Милан Јурић.

Ова изјава старих педагога изненадила је многе. Јер, Милан Јурић, не само за широку публику већ и за познаваоце ликовне уметности у то време није ништа значио. Многе његове колеге већ су имале по неколико самосталних изложби.

А Милан Јурић се у то време налазио у Обровцу. Учио је дечаке и девојчице цртању: како се црта бик, кока, поље. Живео је сасвим тихо, далеко од свих ликовних манифестација и догађаја. Скоро да ништа није радио. Тренуци свечаности, када се хватао кичице и платна били су ретки.

-Требало би га батином натерати да ради – рекао је аутору ових редова познати новосадски сликар и Миланов друг из школе Мића Михајловић. – Какав је то таленат. Он је био талентованији од свих нас. Чуо си за ону изјаву на радију? А када Злата и Карло то кажу, дилема нема.

Приредила: Д. Ј. Бујак