Живот у мраку

Живот са инвалидитетом – Живот у мраку

Љубинко Рачић још као мало дете доживео је фрас услед ког је у великој мери изгубио вид. Након тога, прошао је кроз шест операција, али оне нису у потпуности успеле, те Љубинко са инвалидитетом живи цео живот. Његов живот, упркос инвалидности, текао је неким редовним током, навикао је да функционише у свом дому, на улици, успева и да ради на одређеним машинама и тако упосли своје руке, али и мисли. 

После сваке од операција, остајао је у болници по три месеца. И дан данас, одлазак код лекара за њега је одређена врста трауме управо због свега што је прошао још као мало дете. Похађао је школу за слепа и слабовида лица у Земуну која му је много помогла да научи све оно што је корисно за живот. Тамо су учили кретање, са штапом, али и без њега, као и послове које могу да обављају, као на пример израда шарафа за фирму ИМТ које су правили у оквиру школе. За послове које су радили били су и плаћени, што им је био додатни ветар у леђа. Све што је могао, научио је од својих наставника и васпитача у школи за слепе и слабовиде и трудио се да не одбије ништа како би се што више оспособио за живот.

Живот слепих и слабовидих људи у мањим местима, попут Бачке Паланке, није нимало лак. Љубинко каже како особе са инвалидитетом немају довољну помоћ и да их грађани врло често не схватају озбиљно. Највише га погађају коментари оних који кажу како он седи кући, док други морају на посао да раде. Више од свега би и он волео да ради, али посла за слабовиде у данашње време има јако мало. Некада су телефонске централе запошљавале слепе и слабовиде, али то занимање данас не постоји, па самим тим ни посла за ову категорију грађана. Љубинко наводи да су они некад били ангажовани и за сортирање и паковање, али због напретка технологије, тај процес данас функционише сувише брзо те особе које имају проблем са видом, тај темпо не могу да испрате. У мањим местима, већина оних који то могу, школују се за физиотерапеуте јер им је то једна од ретких преосталих опција за добар и сигуран посао.

Примања која имају нису велика, са друге стране особе са овом врстом инвалидитета би волеле да се запосле, али ретко којем послодавцу требају. Све то чини један зачарани круг, а да би изашли из њега, потребно је системско решење.

Они који су увек ту ако нешто затреба су блиски људи или особе из комшилука, тачније они који су упознати са тим колико Љубинко слабо види. Научио је кроз живот да користи разне алате, па када га виде, на пример, са брусилицом, сви се зачуде, али то је нешто што је Љубинко временом савладао и пронашао начин да све те алате прилагоди себи и не зависи баш увек од помоћи других.

Љубинко је члан Међуопштинске организације слепих и слабовидих у Бачкој Паланци, а састанци, радионице и остале активности у тој организацији њему много значе. Такође, у складу са својим могућностима помаже другим члановима породице у њиховим пословима, а обавља и послове у домаћинству.

С. Н.

Пројекат „Живот са инвалидитетом“ суфинансира Општина Бачка Паланка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине Бачка Паланка, која је доделила средства.