Звездана Максић: Телевизија је за мене друга породица

Ако бисте сада морали одмах да кажете који је то новинар за ког знате из Бачке Паланке, верујем да би већини одговор управо био Звездана Максић. Од почетка рада Телевизије БАП за њено лице, специфичну боју гласа, одличну дикцију и професионално држање знају готово сви Бачкопаланчани. У време док још није било интернета, сви су радо слушали и гледали Звезданине прилоге и емисије, али и данас, у садашњој Телевизији БАП, коју сматра својом породицом, Звездана је препознатљиво лице.

Да ли због своје харизме, породичног односа у медијској кући у којој ради, професионалног става који је баш увек заузимала, или свега тога заједно, Звездана се новинарством успешно бави још од 1997. године. У интервјуу за „Недељне новине“ открила нам је која је то најстреснија ситуација коју је доживела у каријери, као и како је некад, пре интернета и друштвених мрежа, изгледало бавити се новинарством.

Колико дуго се бавиш новинарством, где си и како почела да радиш?

-Од 1997. године, када је расписан конкурс за пријем новинара и спикера јер је тада покренута иницијатива да са радом почне Телевизија БАП, ја сам у овом послу. Јавила сам се на конкурс, прошла аудицију. У септембру исте године, ми, кандидати који смо изабрани, смо отишли на две недеље у Београд на обуку. Пратили смо информативне емисије на РТС-у, као и снимања осталих емисија, свакодневно имали предавања на којима смо учили како се треба понашати на телевизији, како да се облачимо, како изгледа одлазак на терен, све оно што гледаоци не виде. Већ крајем исте године били су избори за председника Србије и тада смо заједно са колегама из Београда припремали емисију која се звала „Првенац“ и која је трајала четири сата. Први интервју који сам радила био је са Михаљом Кертесом у Скупштини Србије. У паузи заседања Скупштине, у холу, направила сам свој први интервју. Било је страшно, не зато што нисам знала шта да причам, одувек сам пратила дневно-политичке вести, него сам имала много питања у глави, а врло мало времена. Други интервју је био у Гајдобри, са Ристом Дангубићем и већ је било доста опуштеније.

Шта је то што ћеш памтити из тог периода почетка рада Телевизије БАП?

-За нас новинаре била је задужена Споменка Јовић, уредница информативног програма РТС-а. Пошто се знало да ће телевизија у Бачкој Паланци званично са радом почети 27. јануара 1998. године, дала је идеју да пронађемо ко се родио на тај дан у Бачкој Паланци. Добили смо податак да је једна беба рођена на тај дан, у целој општини, то је Николина Павловић. Отишли смо код њих на бабине јер је то било наше дете. Ту лепу традицију смо одржавали све до дана када је Телевизија БАП престала са радом. Ишли смо код ње, или је она долазила код нас, уз торту и поклоне обележавали тај дан.

Испричај нам како је некад изгледало бавити се новинарством, у односу на то како то изгледа данас.

-Данас је много лакше доћи до информације, али само доћи до ње, не и потврдити је. У време када смо ми почињали, дакле крај 20. и почетак 21. века, било је интересантније. Прво због тога што смо морали да трагамо за информацијом. Није било ни мобилних телефона, нисмо чак ни интернет користили, куцали смо на писаћим машинима. Саговорнике смо звали фиксним телефоном, договарали интервјуе и људи су тада са одушевљењем реаговали када их зовемо на телевизију, увек пристајали, а данас људи беже од телевизије. Било је заиста много интересантније радити.

Поред Михаља Кертеса, са ким си још од истакнутих личности радила интервју? Кога од колега из тог периода почетка рада Телевизије БАП бисмо могли споменути?

-Сваки пут ми је било велико задовољство причати са Михаљом. Поред тога, радила сам интервју са тадашњим председником, Војиславом Коштуницом и то баш овде испред зграде Недељних новина, пошто није имао времена. Шетао је улицом и ја сам га зауставила желећи само одговор на једно питање, а он је рекао да нема проблема, да слободно питам све што желим. Касније сам имала прилику да одем и у Београд да са њим урадим интервју и причали смо неких сат времена буквално о свему. Свиђало ми се то што сам, за разлику од многих колега, некако увек имала срећу да имам саговорнике које сам увек питала да ли постоји нешто о чему не треба да причамо, а они су увек одговарали да могу да питам све што желим, осим наравно, ствари из приватног живота.

-Што се колега тиче, наша редакција је и тада била, али и данас је једна породица. Некада су Недељне новине, радио БАП, ТВ БАП били једно предузеће, било нас је ту доста. Ту је Милан Капелан, који је сада генерални секретар Кајакашког савеза Србије, Јанко Дургала сниматељ, Рада Милишић новинарка, Сања Крнајац новинарка, Мирослав Карановић новинар, Ксенија Родић новинарка, а има и оних који нису више са нама, Ђорђе Јарчевић… има сигурно неког кога сам заборавила са споменем, али са свима сам имала лепу сарадњу.

Новинарство је стресан посао, која је за тебе била најстреснија ситуација у каријери? 

-Бомбардовање 1999. године је било стварно страшно, највише због тога што нико од нас није знао шта га чека. Сви смо били уплашени, али смо храбрили једни друге. Сећам се чак и једне анегдоте која се десила те прве ноћи кад је почело бомбардовање. Имали смо договор са тадашњим, иначе првим директором телевизије, Новицом Домазетом, да се поделимо у смене. Колега Капелан и ја смо били друга смена. Добили смо затворене коверте за које су нам рекли да, ако свира узбуна, одмах отварамо, одлазимо у студио и све што је у њој треба да се чита у програм. Тако се и десило, чак смо добили и дојаву кад је прва бомба пала у Нови Сад. Кад је засвирала сирена, сели смо у студио, узела сам коверту и читала све што пише. Мислим да је то био први и једини пут у мојој медијској каријери да сам читала нешто без размишљања, онако механички, зато што су моје мисли ипак биле код моје куће, где су ми деца, где је породица… Када сам све то ишчитала, било је ту доста текста, изашла сам из студија и одмах сам знала да сам негде направила грешку док сам читала. Вратили смо снимак, преслушали, а ја сам у делу где се дају савети грађанима шта да понесу у склоништа, прочитала „обавезно понесите пиће за воду“. То ми је остало у глави и данас је то анегдота, кад год се прича о бомбардовању, мени је прва асоцијација пиће за воду.

Да ли си у својој каријери доживела било какав покушај цензуре, или неку непријатну ситуацију због неког одређеног прилога?

-Била је једна ситуација, нећу именовати о коме се ради, али био је споран један мој прилог. Урадила сам га као и увек, професионално, проверила информације, покушала да добијем изјаве обе стране. Сутрадан ујутру зазвонио је телефон, јавила сам се и одмах је почела салва увреда, „Како вас није срамота?“, „Како можете тако нешто?“, „Одакле вам право да причате о томе кад мене нисте ништа питали?“… Наравно, прво сам тражила да ми се та особа представи, па је уследило чувено питање „Знаш ли ти ко сам ја?“, на шта сам одговорили „А знате ли ви ко сам ја?“. На такво питање, можете само такав одговор и да дате. Објаснила сам да сам чула обе стране, дошла на лице места, тражила управо ту особу, нисам је затекла и направила прилог какав је направљен и да не видим ништа спорно у њему. Након два сата, поново је звао, извинио се и рекао да ме је непримерено напао јер је само чуо шта смо емотивали, а тек касније је прилог и погледао. Многе од тих ситуација су више били неспоразуми јер је неко само чуо шта се снимало и радило, а да претходно нису погледали прилог.

Звездана нам је на крају открила и да се на терену свашта дешава, да се током разговора деси да заборави име или функцију саговорника, али увек је вешто успевала да прикрије то. Дешавала су се саплитања такође, а како каже, сваки пут кад је пала, одмах је устајала и настављала рад као да се ништа није ни десило.

Д. Ј. Бујак