Како испоставити рачун родитељима?

ЧЕЛАРЕВО – Било је питање времена када ће ново дечије игралиште у челаревском Ритићу, постављено у јесен прошле године, претрпети неки лом. Данас нико од деце не може да игра кошарку, јер је обруч током ноћи изваљен из табле и „виси на концу“.

Небезбедан је и неупотребљив. Од првог дана, игралиште је привукло велику пажњу деце и родитеља јер је заменило игралиште старо више од четрдесет година. Свакодневно се може чути граја и смех.

Проблем нестаје када падне ноћ, јер игралиште није осветљено и самим тим „идеално“ је за окупљање групица омладине и старијих основаца који своју енергију избацују качећи се на кош, користећи справе намењене за узраст до три године, уз урлике и непоштовање окружења због чега је велики број станара из околних зграда огорчен.

– Жао ми је што смо од старта знали да ће се ово догодити. Сваку ноћ овде се окупљају,
урлају, лупају клацкалицама. Не поштују станаре из околиних зграда, понашају се као да су сами на свету. Пуни су неког беса. Ја да изађем да их опоменем, не смем, откуд знам шта су у стању да ураде – каже старија госпођа која шета око игралишта, загледајући одваљен кош, желећи да остане анонимна.

– Да је игралиште осветљено и под видео надзором, сада би могли да лепо испоставимо рачуне родитељима деце, па кад буду платитили штету, можда ће следећи пут причати са њима око тога како се чува јавна имовина – каже В.З. који напомиње да нема реда ни закона и да изгледа свако може да ради шта год хоће, а да не буде кажњен.

Саговорници апелују да се игралиште што пре осветли и стави под видео надзор како због очувања самог игралишта, тако и због личног мира који је ноћним окупљањима нарушен.

-Не би било лоше да сеоска полиција, ако је уопште ту викендом, прошета по Ритићу, парку, да виде шта омладина ради. Мада се ово чини као научна фантастика – довикује госпођа која је желела анонимност.

Ауторка: Ј.Кешански

РЕЧ УРЕДНИКА: Наша колегиница Ј. Кешански, је два дана уочи овог немилог догађаја на игралишту у Челареву, написала и колумну за наше НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, у којој је предвидела развој догађаја. Преносимо колумну у целости:

СВИЛЕНИ БАДЕ МАНТИЛ

Да сам имала нешто паметно да напишем, јавила бих се много раније, али ми се чинило да је боље да ћутим, јер и овако појма немам више шта је паметно. Знам само да ћу добити нервни слом од ноћних урлања на дечијем игралишту које се налази на десет метара од нашег прозора. Претварам се у вештицу, то сам још јуче закључила, само овог момента се уопште не преиспитујем о том свом статусу, јер ако им сад изађем напоље „летеће перје“.

Пустите ме зајебанција „и ми смо тако„ јер ја нисам тако. Од своје четврте, евентуално пете године знала сам неколико ствари:

На улици се јављаш пролазницима. Добар дан, добро вече.
Плус, изволите,хвала, нема на чему.
Смеће се баца у канту.
Дрво јеживо биће ињегове руке су гране које не смеју да се ломе.
Не дереш се под туђим прозорима, мрак је време кад се спава.
Животиње се воле и хране.
Помогнеш у невољи, поделиш.
Не вређаш, поштујеш старије, не понашаш се онако како не би волео да те опишу ако се икад појаве бесни на вратима твог стана.

Онда сам расла и расла и порасла довољно да схватим да ћу због свега наученог и врло ревносно примењиваног најебати и да ће ми излазак у спаваћици око поноћи да изрекнем коју опомену постати пракса. Не заваравајте се, уопште се не стидим своје надрканости. Планирам, чак, да купим свилени баде мантил, разбијмо предрасуде о вештицама.

Волела бих да тај планирани свилени баде мантил има и чудесну моћ да ме као Хари Потера учини невидљивом да могу да чујемшта родитељи кажу клинцима када их пусте напоље, и кажу ли им било шта. То је много важно, држим се увек чињеница, не желим да нагађам и осуђујем.

Вика коју производе мешавина је урлика, лупања, неког чудног искиданог смеха јачине атомске бомбе која пустоши све пред собом. Сетим се често да немају где да излазе, нема дискотека ко некада, тамо би можда боље каналисали пубертетску енергију, али сам се сетила да од тог каналисања нема ништа докле год у рукама имају мобилне телефоне.

Уз свилени баде мантил за поноћни излазак, ускоро почињем да шијем и маскирну униформу јер уз сву причу коју ћу до тада испричати, свакако ће ме занимати и каква је ћеркина примена наученог у пракси.

Свуда око нас је галама.

Галама.

Бес и фрустрираност људи.

Агресија, насиље, вриска, сукоби се решавају хладним оружјем, вешањем, клањем, медијски простор продају курве, криминалци, простаци. Лепа реч крепала је к’о моја нада да ће се ствари променити.

Од тога нема ништа.

Спремите се за живот у депонији.

Укључите се у лајв програм тристогодишње разградње пластичних флаша ту пред вашим носем. Клинци их сеју к’о поврће. Набавите чепиће у апотекама, пар кошта око 130 динара, спасите себе неваспитања.

Ставите резе на врата.

Набавите шлем, оклоп, сузавац. Такви се пробајте савити да уберете љубичицу, весницу пролећа када се насиље буди, све се буди, и будите „срећни“што сте и без чаробног баде мантила невидљиви, баш као и ја, да је другачије, неко, бар неко, било ко схватио би да на свету не живи сам.“