Кораци прошлости: Обућарски занат на ивици опстанка

„Битка за опстанак заната“

Тешко да су наше баке и деке док су били млади могли да замисле живот без обућара. Ципеле, чизме па и папуче куповале су се ређе, обућа је била доста скупља и теже доступна, али квалитетнија па кад се мало „излиже“, носила се обућару да јој врати стари сјај. Обућари су некада били изузетно цењени међу занатлијама, а њихове радње пуне младих шегрта жељних да изуче занат и тако зараде за живот.

Као што су жене морале да познају готово све технике израде гардеробе и кућног текстила, тако су морали постојати и они који су знали да обраде кожу, користе велике машине, и тако израде све врсте обуће. А кад се излиже или пукне, опет се враћало у обућарску радњу на крпљење и поправку. Таква обућа носила се годинама и врло често преносила на млађе чланове породице. Материјали су били природни, али издржљиви.

Готово свако место имало је обућара колико на пример и бербера или фризера, док је данас ситуација мало другачија. Увозна обућа од повољнијег, вештачког материјала, лакша производња учинили су да свако себи може да приушти и по неколико пари различитих ципела током године. Данас је у свету одеће и обуће присутна масовна производња, ципеле се купе, носе неколико месеци, па се напросто баце, или у најбољем случају рециклирају. Купује се нова обућа, изнова, за сваку сезону, а све је ређа ситуација да двоје деце носе исти пар обуће јер је управо та масовна производња прилично смањила квалитет обуће. Када данас негде видимо обућарску радњу, не можемо а да се не запитамо како опстаје овај занат данас? Без обзира на тренутну ситуацију у производњи обуће и данас има квалитетних ципела од веома добре, природне коже. И даље постоје они који ће за квалитетан пар обуће одвојити мало више новца, а онда по потреби носити обућару на поправке.

Обућарских радњи у Бачкој Паланци још увек има, можда не много као некад, а у једној од њих ради обућар Горан Лакић из Бача који каже да се обућарством бави из љубави према овом занату.

-Овим послом почео сам да се бавим пре 22 године. Невероватно је да нисам уопште никад замишљао да ћу се бавити обућарством, али дошао сам, пробао, научио и свидело ми се. Садашњи колега, тачније мој послодавац још тада ме је научио овом занату. Поред обућарства, бавимо се и израдом кључева, као и оштрењем ножева и маказа. Сада мене овај посао испуњава и са уживањем га радим, каже Горан за „Недељне новине“.

Он додаје да обућа коју данас носимо није квалитетна као ранијих година, чешће се мења, али да за њега као обућара посла има.

-Зими имамо више посла кад нам доносе чизме на којима се морају заменити флекице или цибзар. Најчешће долазе даме којима је потребно мењати флекицу на штиклама јер се на њима најбрже и троше, а имамо посла и око лепљења и штепања обуће. Могу да кажем да свако годишње доба има свој део посла овде у обућарској радњи, рекао је Горан.

Наш саговорник каже да је некада кожа била много више заступљена, када је у питању материјал од ког се израђује обућа. Сада је то скај и други вештачки материјали, обућа је јефтинија и лакше доступна, па и обућара има све мање.

-Чини ми се да обућарство као занат дефинитивно изумире. Данашња омладина нема неку велику жељу да научи овај посао. Ја сам почео са својих 19 година, дакле, био сам баш млад, али данас међу младима нема нико ко би на пример дошао овде код мене да га обучим. Мислим да ће кроз неких 20 година обућарство као занат постојати једва у траговима, додаје Горан.

Неког ко свакодневно ради поправке разних врста ципела и патика свакако смо питали како да препознамо квалитетну обућу.

-Цена је некад била мерило, данас није. Сад можете пронаћи за мање пара бољу обућу. Кожна ципела са кожним ђоном, то је нешто са чим никако не можете погрешити, саветује наш саговорник.

Од обућарства може да се животари, тако нам прича Горан. Како додаје, не може да се обогати али за скроман и пристојан живот, увек има.

-Ја сам задовољан са оним што радим и увек волим да кажем да кад бих се поново родио, поново бих изабрао ово занимање, закључио је обућар Горан Лакић из Бача.

Лично одавно нисам наишла на неког ко толико ужива у свом послу као наш саговорник, а верујем да то увиди свако ко посети ову обућарску радњу. Да ли ће обућарство као занат изумрети или не, одговор на то питање није једноставан јер на сваки посао данас утиче много фактора. Ипак, као и код свих других занимања, и овај занат је нешто што може да испуни човека и да га са великом вољом ради. Докле год се млади тиме буду водили при избору занимања, сваки, па и обућарски занат, има будућност.

Д. Б.

Пројекат је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.