Спортска прича о породици Бошковић (Симић)

Породица Бошковић из Бачке Паланке представља симбол посвећености спорту и здравом начину живота, пре свега и спортског успеха. Тренутно, три генерације Бошковића се активно баве спортом. Најстарији међу њима је Слободан Бошковић, некадашњи вишеструки првак СФРЈ у партизанском вишебоју, његова ћерка Јасмина Симић (рођена Бошковић) која се у петој деценији живота, још активно бави рукометом и њен син боксер Растко Симић.

Слободан Бошковић спада међу најбоље спортисте педесетих и шездесетих година прошлог века. Рођен је 1941. године и био је наставник физичког васпитања. Деценију и по доминирао је у партизанском вишебоју у СФР Југославији освајајући прва места.

-У партизанском вишебоју има осам дисциплина, трчање на 100 и 1.500 метара, бацање кугле или бомбе. Ту су и гимнастичке дисциплине, разбој и вратило, а био је и специјални полигон. Са такмичењем сам почео 1958. године, а последњу титулу освојио сам 1971. године, прича нам Слободан Бошковић.

Некадашњи првак СФРЈ дубоко је загазио у девету деценију живота. Радни век је провео у просвети где је био наставник физичког васпитања, а у пензији је већ више око две деценије.

Бошковић се тада такмичио за Друштво за телесно васпитање „Партизан“ из Бачке Паланке које је изнедрило читав низ успешних спортиста. Бачкопаланчане су на такмичењима предводили професори Властимир Весковић и Боро Карановић. Након више од пола века, остале су му само слике, помало пожутеле, и сећања.

-Била су то лепа времена. Прошли смо целу велику Југославију и сваке године смо освајали заставе Маршала Тита. Када сам освојио последњу титулу првака СФРЈ, 1971. године, признање ми је уручио Светозар Вукмановић Темпо. Првак Војводине и Србије био сам стално. Можда сам некада кикснуо, али сам у принципу био непобедив у партизанском вишебоју. После је тај вишебој једноставно нестао са спортске сцене. Најжалије ми је од свега што никада нисам добио Октобарску награду Општине Бачка Паланка или Спартакову награду, са сетом у очима прича Слободан Бошковић.

Некада врсни спортиста није био члан Савеза комуниста и није се, попут других, нигде гурао и никад се нико није сетио да му уручи неко спортско признање. Он је то свакако заслужио. Била су то нека друга времена. Сада се живи на неки нови, модернији начин живота у коме се мало пажње посвећује физичкој активности, а управо је Слободан Бошковић радио у просвети у том сегменту.

За Јасмину Симић рукомет представља све. Иако је превалила 40. годину живота, Јасмина (1979) и даље успешно игра за Бијељину. За скоро три деценије бављења рукометом, Јасмина је имала и три порођаја. И поред тога је наставила активно да се бави спортом.

-Велика жеља и љубав према рукомету и подршка моје породице омогућила ми је да се вратим, па чак и превазиђем ниво који сам имала пре порођаја, каже Јасмина, а на питање како је то бавити се спортом после 40. године живота одговорила је:

-Бављење спортом само од себе није лако, има пуно одрицања и жртвовања, али када нешто заиста истински волите, не представља вам проблем бавити се са тим ни после 40. године. Временом то постаје начин и једноставно саставни део живота. Са овим теретом година, тешко је одржати добру форму, да она буде на завидном нивоу, али се све постиже када имате жељену мотивацију. Најтеже ми је било када сам после три трудноће и паузе од осам година поново почела да се бавим рукометом, каже за „Недељне новине“ и портал „Клик на вести“ Јасмина Симић.

У својој пребогатој играчкој каријери Јасмина је играла у великом броју клубова. Каријеру је почела у некадашњем Нопалу код тренера Драгана Кубуровића, а после је наступала и за Маглић, Лозницу, Ваљево, Руму, а тренутно игра за Радник из Бијељине.

-Искрено, слабо памтим године, тако да не знам у којим сам периодима играла за који клуб. Највећи успех у каријери ми је улазак у Прву лигу са Нопалом, а била сам и најбољи стрелац Јуниорског првенства Југославије 1998. године, а ту је и пласман са Маглићем у Прву лигу. Са Лозницом сам пре тринаест година изборила пласман у Прву лиги Србије и исте године била сам најбољи стрелац Друге лиге. У својој каријери сам два пута проглашавана за најбољу спортисткињу Лознице и то сматрам за можда највећи успех у својој спортској каријери, каже наша саговорница.

Љубав према спорту наследила је од оца Слободана, а Јасмина тренутно живи и ради у Лозници где предаје физичко васпитање у основној школи. Уједно је и тренер млађих категорија у рукометном клубу. Њен супруг Вук Милисав Симић боксом се бавио двадесет година и за то време постигао је запажене резултате. Био је седмоструки првак државе у лако тешкој и тешкој категорији. Шесто место заузео је на Светском првенству у Москви 2010. године, а освојио је много турнира на иностраној сцени.

Ипак, можда и најбоље резултате од чланова породице Симић из Лознице остварио је Јасминин најстарији син Растко који се веома успешно бави боксом. Актуелни је првак Балкана и наставио је тамо где је стао његов отац Вук Милисав.

-Растко тренира бокс десет година и за то време остварио је многобројне успехе међу којима се издваја осам титула првака државе у разним категоријама, како узрасним тако и тежинским. Освојио је много првих места на турнирима у иностранству, био је најбољи и на турниру „Златна рукавица“, а сребрни је био на сениорском Европском првенству. Освојио је треће место заузео је на Купу нација, Јадранском бисеру и тако даље. У омладинској конкуренцији Растко је освојио бронзану медаљу на Европском првенству за боксере до 18 година, а сребро му је припало на ЕП за узраст до 22 године. На Европском јуниорском првенству у Београду прошле године Растко је био други што је један од његових највећих успеха у досадашњој боксерској каријери. Новембра 2024. године, остварио је још један велики успех, на Балканском првенству где је освојио златну медаљу и пехар намењен најбољем боксеру на такмичењу, прича нам поносна мајка Јасмина Симић.

Веома успешном боксеру Симићу много значи подршка породице.

-Она је у суштини већ генерацијама спортска и веома ми је драго што разумеју све моје потребе као спортисте, а такође и све изазове и потешкоће са којима се сусрећем. Највећу емпатију доживљавам од оца, пошто се он бавио боксом и разуме сву тежину боксерског спорта. Зато ми отац Вук Милисав највише одговара као тренер. Буквално зна како дишем. Имам подршку и од мајке Јасмине, али је она уједно и мој највећи критичар, каже за „Недељне новине“ и портал „Клик на вести“ боксерски шампион из Лознице, Растко Симић.

Тренутно се Растко налази на репрезентативним припремама на Куби. Овоме додајмо да се и Расткова два млађа брата баве боксом чиме је практично заокружена спортска прича ове породице.

-Растко тренира бокс десет година и за то време је остварио многобројне успехе међу којима се издвајају титула осмоструког првака државе у свим категоријама, како узрасним тако и тежинским. Освојио је прва места на многим турнирима у иностранству међу којима се издвајају „Златна рукавица“, Куп нација и Јадрански бисер где је био трећи. У омладинској конкуренцији Растко је освојио је бронзану медаљу на Европском првенству за такмичаре до 18 година, а сребро му је припало на ЕП за узраст до 22 године. На Европском јуниорском првенству у Београду прошле године, Растко је освојио сребрну медаљу што је његов највећи успех у досадашњој боксерској каријери. Новембра 2024. године, Растко је остварио још један велики успех, овога пута на Балканском првенству на коме је освојио златну медаљу и пехар намењен најбољем боксеру на такмичењу, прича нам поносна Јасмина Симић.

На питање шта за њега значи подршка породице у остваривању спортских успеха, Растко Симић потврдђује да му то пуно значи.

-Моја породица је, у суштини, већ генерацијама спортска. Пуно ми значи то што разумеју моје потребе као спортисте, изазове са којима се сусрећем, као и потешкоће на које наилазим. Највећу емпатију доживљавам од оца, пошто је он био боксер и разуме сву тежину боксерског спорта и зато ми као тренер највише одговара. Буквално, зна како дишем. Мајка ми такође пружа велику подршку, али је и мој највећи критичар у неким моментима, рекао је Растко Симић, боксерски шампион из Лознице.

Породица Бошковић из Бачке Паланке представља прави пример како се вољом и упорношћу могу досећи спортске висине.

Д. Зорић