Живот у спектру

Живот са инвалидитетом – Живот у спектру

Јарослава Молнарова, која сада живи у Бачкој Паланци је мајка детета које има поремећај аутистичног спектра. У јулу 2003. године родила је сина Марка, који је по рођењу добио чисту десетку. Прави момак од 3.720 грама и 53 цм дужине. Још увек памти речи доктора који је био на порођају ,,Госпођо, родили сте здравог и прелепог дечака“.

Марков развој до прве године живота је био као код све друге деце. Редовно су ишли на сваку вакцинацију. Скоро свака је прошла са малом температурицом и болном рукицом од убода. Редовно су ишли на месечне контроле. Лепо је напредовао. Са навршених годину дана добија ММР вакцину. Само после три недеље од вакцинисања, завршавају у Дечјој болници где су му установили да има проблем са цревом, раде инвагинацију црева, после које је Марко био 5 дана са високом температуром коју ни један лек није обарао. После увођења антибиотика температура пада и тог момента Јарослава размишља да је ипак све добро прошло.

На дан отпуста из болнице дешава се нешто чудно. Марко је ,“заборавио“ да хода, а проходао је у једанаестом месецу живота. Јарослава прича како је помислила да је само исцрпљен. Како су дани пролазили почиње да хода поново, али на дозивање његовог имена нема реакцију, а до тада је имао, не разуме налоге, а разумео је пре, не „брбља“ , а брбљао је. Његов поглед више није исти. Маркова мама је причала са другим мајкама које су јој говориле ,,немој бринути пропричаће, дечаци увек касније почну да причају, лењ је“. Али она је и даље бринула.

Прва помисао је била да није можда дошло до оштећења слуха од велике температуре, па га је после консултације са психологом, Јарослава одвела код аудиолога, где се установило да до оштећења слуха није дошло. Прегледан је од стране психолога, неуролога, неуропсихијатра, дечјег психијатра, дефектолога, логопеда, рађен је генетски налаз. После пола године Марко добија дијагнозу – Первазивни развојни поремећај. Када је напунио три године први пут од стране дефектолога и психијатра Јарослава чује реченицу „Мама ваше дете има аутизам, да ли знате шта је то?“ Био је то ШОК! Осећај страха, туге, бола, беса и стално питање у глави „зашто баш њему да се ово дешава?“

У том болном периоду дошло је и до развода Маркових родитеља и у свему томе, мама и Марко остају сами у борби. Молнарова наводи да су јој највећа подршка били њени родитељи, којима, ако би рекла сваког дана по хиљаду пута ХВАЛА, мисли да би било мало. Почела је борба. Константни одласци код психолога, радна терапија, дефектошки и логопедски третмани. Са три године, Марко је уписан у вртић у Новом Саду који је при школи „Милан Петровић“, група деце из спектра аутизма. Пуне три године свакодневни третмани и полако је напредовао. Почео је да прича, игра се, воли своје другаре, тражи загрљај. У шестој години мајка га уписује у редован вртић у Кулпину са децом типичног развоја. Прихватили су његово некада другачије понашање, а Јарослава истиче да су га увек укључивали у своју игру и испоштовали кад он није био заинтересован. Са осам година је кренуо у први разред у редовну школу по инклузивном плану и програму уз присуство личног пратиоца. Редовну школу је похађао све до петог разреда. Године 2016. су се доселили у Бачку Паланку и ту је од шестог до осмог разреда похађао ОШ „Херој Пинки“ и након тога Средњу специјалну школу „Милан Петровић“ у Новом Саду, смер помоћник књиговесца.

Јарослави велику подршку у свему пружа њен партнер. Нажалост, пуно је породица које су једнородитељске, односно мајка – дете, због развода супружника, и тада је мајка онемогућена да ради, јер мора пружати бригу и негу детету. Дневни боравак, чије отварање нас очекује у јануару 2025. године, на првом месту значиће деци јер ће имати свакодневно дружење, активности које ће њима бити прилагођене, док ће родитељи моћи да раде и зараде за егзистенцију породице и бити мирни јер је дете збринуто на адекватан начин док су они на послу. Јарослава каже да јој најтеже пада када иду у шетњу, примети погледе људи, како га гледају, неки са страхом, а неки са жаљењем. Она апелује на све људе да прихвате различитост, јер наша различитост је наша снага и замислите колико би живот био празан и бесциљан када би смо сви били исти.

Марко је сада момак који има 21 годину. Воли да одлази на дружења у друштво МНРО где два пута недељно организују креативне радионице. Воли да пева, слуша музику и обожава излете.

С. Н.

Пројекат „Живот са инвалидитетом“ суфинансира Општина Бачка Паланка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине Бачка Паланка, која је доделила средства.